Да све буде још и горе, Бајден је други узастопни председник Сједињених Држава чије се ментално здравље, с више или мање оправданих разлога, јавно доводи у питање.
Председник и камила
Џо Скарборо, један од водећих аутора на либералној ТВ мрежи МСНБЦ, Доналда Трампа је оптуживао да исказује „ране знаке деменције“ и да подсећа на његову мајку која је имала Алцхајмерову болест, а група од 70 психијатара је на половини Трамповог председничког мандата јавно тражила да се он подвргне тесту менталних способности.
Трамп је то заиста и учинио и, како се потом хвалио, положио је на бриљантан начин. Десетоминутни тест, иначе, састоји се од захтевних задатака као што су препознавање камиле на цртежу, цртање сата и понављање чак три броја и то уназад; и не може се порећи да је утешно сазнање да је човек, који је у том тренутку контролисао кодове за активирање америчког нуклеарног наоружања, успео да се избори и са оволико комплексним захтевима.
А опет, управо из тог разлога додатно обеспокојава информација да Трампов наследник упорно одбија да се подвргне истој врсти провере.
Адмирал Рони Џексон, главни лекар Беле куће кога је на ту функцију поставио Барак Обама, заједно са 13 републиканских чланова Конгреса у писму јавности захтевао је од Бајдена да се, у складу с преседаном који је успоставио Трамп и сопственим предизборним обећањем, подвргне тесту својих менталних способности. Бајден то није учинио и свет сад није сигуран да ли је председник САД у стању да препозна камилу.
Потпуно когнитивно опадање
Док је Такер Карлсон, конзервативни водитељ на „Фоксу“ и најгледанији аутор на америчким кабловским мрежама, потпуно уверен: „Џо Бајден је сенилан... У месецима уочи прошлогодишњих избора и сама Бајденова породица знала је савршено добро да се он налази у стању потпуног когнитивног опадања. Бринули су због тога. Рекли су и другим људима да брину због тога и захваљујући томе и ми знамо за то. Али нико није учинио ништа да спречи Бајденову председничку кандидатуру.“
Ову своју тврдњу Такер Карлсон изнео је крајем августа, а и пре и после тога наставили су да се ређају знаци да сумње у Бајденове менталне капацитете нису лишене основа.
Бројни су примери његовог некохерентног мрмљања које није ни могуће цитирати. За свог покојног сина Боа Бајдена погрешно је навео да је био државни тужилац САД. Није могао да се сети имена свог шефа Пентагона Лојда Остина, кога је назвао „типом који води ону тамо јединицу“, није могао да се сети ни имена премијера Аустралије Скота Морисона, већ га је ословио као „оног момка одоздо“, када су објављивали формирање тројног америчко-аустралијско-британског пакта у Пацифику.
А онда је, након што се срдачно руковао с оном невидљивом особом на позорници у Њу Џерзију, председник Америке Џозеф Бајден наочиглед читавог света заспао током конференције о климатским променама у Глазгову. Претходно је заспао и када му се пред камерама обраћала Хилари Клинтон да подржи његову председничку кандидатуру. А спавао је у јавности и 2011. као потпредседник Америке док је председник Обама говорио о буџету.
Да би се на све то сад надовезала и гласина да се током недавног сусрета с папом Фрањом у Ватикану догодио непријатни инцидент због кога су председнику Америке морали да пресвлаче панталоне. Многи су исказали спремност да у то поверују те је ова непроверена информација, када се појавила у јавности, постала тренд на друштвеним мрежама у Америци.
Царево ново одело
А једно летошње истраживање јавног мњења показало је да чак 57 одсто гласача у САД не верује да је председник Бајден онај ко управља њиховом земљом.
Ко управља Америком, ако то није њен председник? Какво је ментално стање Џоа Бајдена? И какве све последице ова ситуација може да произведе?
Ово су питања о којима су у „Новом Спутњик поретку“ говорили политиколог Александар Павић и историчар Саша Адамовић.
„Ситуација с Бајденовим менталним здрављем све више подсећа на причу о царевом новом оделу — сви виде шта је посреди, али се нико из његовог окружења не усуђује да то и јавно призна“, констатује Александар Павић. „Захваљујући медијској доминацији којом те структуре располажу, чини им се да могу да постигну баш све; па и да једну пуку фигуру — јер он је више фигура него човек — поставе за председника номинално најмоћније државе света.“
Притом, додаје Павић, ситуација се неретко претвара и у праву фарсу, с Бајденом који је у више наврата, вероватно несвестан да тиме практично признаје да је заиста само марионета правих владара из сенке, јавно признавао да ће доспети у невољу због нечега што је изговорио.
„Већ се током прошлогодишње предизборне кампање“, подсећа Саша Адамовић, „наговештавало оно што је до сада постало потпуно јасно — да Бајден има озбиљне менталне проблеме због којих почесто губи свест о томе где се налази и шта ради и изговара. Прилично је извесно да је у питању један све озбиљнији облик старачке деменције. Зато и покушавају да га брижљиво држе под контролом, што смо сви могли да видимо када је одлутао током недавног самита Г7 у Корнволу, па је супруга панично морала да га склања од новинара да пред њима не би рекао нешто што не треба“.
Објашњавајући зашто уместо Бајдена, да игра ту улогу лидера САД, није одабран неко ко нема проблема с каквима се суочава 78-годишњи актуелни председник, Александар Павић оцењује да је „очигледан недостатак квалитетних кадрова у структурама које су подобне естаблишменту Демократске партије. Избор је јако сужен и наступила је негативна селекција; то се видело и када је Хилари Клинтон била изабрана да се супротстави Доналду Трампу... Отуда и закључак да је Демократска партија постала заробљеник једне уске клике која се инцестуозно врти у круг, а сви знамо чему инцест води...“
Барак Обама и владари из сенке
„Реч је о правој геронтократији“, скреће пажњу Саша Адамовић на читав низ водећих личности ове партије који је дубоко зашао у 8. деценију живота, попут Ненси Пелоси, Бернија Сандерса, Елизабет Ворен...
Ипак, напомиње Адамовић, „можемо да претпоставимо да у знатној мери Барак Обама и даље вуче конце из сенке и да је Џо Бајден био управо његов лични кандидат. Обама се и током своје опроштајне турнеје жалио што не може да се бори и за трећи мандат, после одласка из Беле куће остао је да живи у Вашингтону и око себе је задржао људе из своје администрације, са идејом да тако настави да утиче на америчку политику...“
„Заиста постоји школа мишљења да је Барак Обама тај владар из сенке, а преко Обаме и они који су њега контролисали... У интервјуу Џорџу Стефанопулосу с телевизије Еј-Би-Си Барак Обама је својевремено рекао како је по завршетку свог мандата маштао да нови председник има бубицу у уху и да му преко ње он говори шта да ради... Изузетно је моћна и Сузан Рајс, саветница за националну безбедност у Обаминој администрацији, која је код Бајдена задужена за унутрашњу политику. У основи, када се говори о владарима из сенке, реч је о истим оним структурама дубоке државе чији је експонент био и Барак Обама и које су Доналду Трампу радиле о глави за све време његовог мандата“, опомиње Александар Павић.
С друге стране, међутим, наглашава Саша Адамовић, „проблем ових елита састоји се у томе што нису способне да препознају да се свет неповратно променио и да више није могуће да наставе да раде оно што су навикле. И зато сада постају аутодеструктивне“.
„Ситуација у САД подсећа на декаденцију каква је владала западним Римским царством уочи његовог колапса, или на оно стање које је претходило распаду Совјетског Савеза, где је такође на власти била геронтократија као данас у Америци. А овај процес додатно убрзава све већа олигархизација владајуће клике, која јој додатно сужава избор, да би на крају, као последица тога, у први план и избио неко попут Џоа Бајдена. Његово стање, које више не може да се сакрије, понајбоље одсликава и стање читавог тог система“, закључује Александар Павић.