Тихи људи иза камере - како су легендарни српски филмски сниматељи освајали слободу

„Дигитални свет који подразумева другачији облик формирања информације изменио је све наше животе, а у филм је унео драстичне мутације. Слика је остала слика, али све што је било у вези са занатом сад је другачије. Могло би се, чак, рећи да је класичан занат у том смислу нестао“, каже чувени филмски сниматељ и професор камере Милорад Глушица, поводом изложбе и монографије „Сниматељи у српском играном филму“.

Сниматељи у српском играном филму „Невидљиве особе“ које су уједно и део најужег ауторског тима у стварању једног филма, добиле су заслужени простор у српској култури управо изложбом „Сниматељи у српском играном филму“ у Дворани Културног центра Београда и истоименом монографијом ауторке Маје Медић. Од првих снимљених остварења до данашњег дана, она је подигла споменик српском играном филму и то из угла сниматеља.

„Већ неко време се бавим архивом домаћег играног филма, а ова монографија комбинација је искуства сниматеља и фотографија са филмских снимања. То су заиста непоновљиви тренуци и ја их доживљавам као запис о историји филма, нарочито јер се технологија временом драстично мењала. Данас, млади људи, који одрастају уз компјутере и дигиталне технологије, не могу да замисле како су некада изгледале камере, филмска расвета и слично“, каже за Спутњик Маја Медић.

Искуства тридесет сниматеља који су српску кинематографију градили, а стварају је и дан данас, Маја Медић је прикупила из часописа „Синеаст“, а са већином је имала прилику да лично разговара. Отуда су пред нама портрети врсних сниматеља, и то из неколико кадрова, од Михајла Поповића, сниматеља филма „С вером у Бога“ из 1932. године, до Маје Радошевић која је 2019. године снимала филм „Ајвар“.

За форму у којој ће ове уметнике представити Медићева је изабрала управо интервју и дала нам увид у развој и трансформацију филмске професије у нашој средини из првог лица.

Пре академије и професионалних школа, наши филмски ствараоци своје прве филмске кораке начинили су по излазу из Кино-клуба, места у којем се, како чувени филмски сниматељ Милорад Глушица каже, учила слобода. И не само он, у Кино-клубу је своје прве кадрове са Душаном Макавејевом снимио Милорад Јакшић Фанђо, сниматељ култних филмова попут „Буђења пацова“ и „Љубавни случај службенице ПТТ-а“. Своје умеће у Кино-клубу стицали су и Марко Бабац, Кокан Ракоњац, Живојин Павловић, Макавејев, Срђан Карановић…

„Кино-клуб је место у којем се осећате као неко ко је у орбити, неко ко лети, ко може све. Иза себе немате сложену машинерију, која се зове профит, престиж. Кино-клуб је средина у којој су сви чланови клуба пробали све. То је привилегија. Ви и филм и ништа између вас – то је Кино-клуб доносио. Неки људи су пренели део тога у професионалне воде, а остали су постали службеници у филмској индустрији“, открива Глушица, који је своје пионирске кораке на филму начинио с легендарним Слободаном Шијаном.

„Шијан је дошао на режију после Ликовне академије, а ја сам се дружио с ликовњацима, који су ме Шијану препоручили. Прве кадрове које је Шијан замислио ја сам притиском на думе камере снимио. Снимали смо заједно студентске радове, после тога ТВ филмове, да би први филм у професионалним водама био ’Како сам систематски уништен од идиота’, мени веома значајан филм јер сам имао слободу да радим онако како сам замислио. Наставили смо даље са филмом ’Давитељ против давитеља’ и другима“, наводи цењени сниматељ.

Он каже да је редитељ човек коме је дата могућност да бира сараднике и тако доносе низ одлука које чине филм у ликовном, наративном и, коначно, у комерцијалном смислу.

„Лако је сарађивати с редитељем који осећа филм. Не мора чак ни да буде занатлија, само човек са визијом. Тако се стварају заједнички погледи, а сниматељ и редитељ пулсирају на истој фреквенцији. С друге стране, има редитеља који су окренути занату у тврдом смислу и они би на сваки начин да се реализује њихова замисао, која најчешће прати трендове. Филм није ствар тренда. Ако ви понудите решење које је изван тренда, они нису спремни да га прихвате и филм не доносе резултат који би настао заједничком енергијом, тврди Глушица.

На питање колико се статус сниматеља мењао кроз време, ауторка монографије каже да је, проучавајући грађу за ову књигу, схватила да су се сниматељи одувек жалили на исте ствари, а то је, пре свега, разумевање продукције за њихове професионалне потребе. Оно што се, пак, променило, сматра Медићева, јесте уплив жена сниматеља у посао.

„Прва жена сниматељка са ових простора је Невенка Реџић Тот. Она је, седамдесетих година, завршила академију у Прагу још пре него што је код нас постојала катедра за камеру. После ње није било много жена сниматеља, да бисмо сада имали веома успешне сниматељке као што су Бојана Андрић, Маја Радошевић… Моја жеља је да направим распон, не само шта је било некада, већ и пресек како је сада, да би се виделе ове значајне промене“, истиче Маја Медић.

У међувремену ипак се и статус сниматеља променио. Од невидљиве особе иза камере, аутора, ствараоца слике, сниматељи се данас суочавају с многим изазовима које доносе технологија и тржиште.

„Увек сам сматрао да је мисао најважнија и да, после мисли, долази стратегија, промишљање да би се направио одређени потез, а да је занат неминован начин да искористите алат да бисте дошли до филмске слике. У данашњој дигиталној ери то је много једноставније. Данас постоји широк тим људи који учествују у стварању слике и то доводи у питање будућности сниматеља“, наглашава Глушица.

Он истиче и да се разлика која је својевремено постојала између сниматељског рада на телевизији, реклами и на филму у последње време брише.

„Осим профита, рекламе су унеле лошу димензију у перцепцију слике, а сниматељима не отварају простор који би они желели. Поред присуства генерисане слике, од њих се тражи да праве ’лепу слику’, а ја тај термин не уважавам на филму. Слика на филму мора донети нове емоције да би функционисала као слика, она мора бити слика у служби драмског садржаја“, закључује он.