Посмртни остаци совјетског лидера Јосифа Стаљина и вође Октобарске револуције Владимира Лењина готово осам година су почивали заједно у Лењиновом маузолеју, а онда је на 22. конгресу Комунистичке партије, у октобру 1961. године, једногласно донета историјска одлука да се тело „оца нације“ уклони из маузолеја.
Операција је спроведена у тајности већ следећег дана, 31. октобра, јер се Никита Хрушчов плашио реакције Стаљинових присталица.
Полиција је током ноћи затворила Црвени трг под изговором одржавања пробе за војну параду која је требало да се одржи 7. новембра у знак обележавања 44. годишњице Октобарске револуције. Место будућег гроба, иза маузолеја, ограђено је шпер-плочама, а рака је ископана под светлошћу рефлектора.
Са Стаљинове униформе скинути су сви украси и медаље, чак и златна дугмад и еполете. Тело је извађено из саркофага и положено у дрвени ковчег који је осам официра покопало у Некропољу поред Кремља.
Том догађају није присуствовао нико од његових чланова породице и рођака. Стаљин једини човек који је на том месту сахрањен без опроштајног говора, оркестра или почасне паљбе.
Наредног јутра је Маузолеј поново отворен, али је у њему био само Лењин. Стаљинова биста се ту појавила готово деценију касније.
Стаљин је дошао на власт после Лењинове смрти и суверено је владао највећом земљом света готово три деценије. Вест о његовој смрти, 5. марта 1953. године, шокирала је грађане Совјетског савеза.
Умро је од последица можданог удара у својој резиденцији у Подмосковљу, а култ његове личности је био толико јак да су га жалили милиони Совјета широм земље. Оплакивали су га чак и сродници жртава његових репресија.
На радију је чувени спикер Јуриј Левитан уживо преносио сахрану. Хиљаде грађана је желело да се опрости од свог лидера, а стампедо на улицама Москве је однео десетине људских живота. Сахрањен је уз највише почасти.
Три године после Стаљинове смрти, Хрушчов је на 20. партијском конгресу одржао чувени говор у коме је осудио Стаљина и његову диктатуру, и разобличио култ личности, чиме је почела дестаљинизација совјетског друштва која ће трајати годинама, па и деценијама касније.
Сахрана Јосифа Висарионовича Стаљина у Москви 1953. године
© Sputnik / РИА Новости
До октобра 1961. Стаљинград, као и стотине улица и насеља, и даље су носила име свог лидера, али је начелна одлука о њиховом преименовању већ била донета. Нове власти, на челу са Хрушчовом, спремале су се да уклоне Стаљина са мапе, па га нису дуго могле оставити у маузолеју.
Хрушчов је првобитно желео да Стаљин буде сахрањен на гробљу Новодевичјег манастира у Москви, где му је сахрањена и жена и где се налазе гробови многих великих руских и совјетских личности, али се предомислио јер се плашио да ће Стаљинове присталице из родне Грузије покушати да украду тело.
За стварање Маузолеја на Црвеном тргу је добрим делом заслужан и Стаљин, пошто је по његовом наређењу Лењиново тело, 1924. године, балсамовано и ту изложено.
Сахрана Јосифа Висарионовича Стаљина у Москви 1953. године
© Sputnik / РИА Новости
И данас, скоро век од отварања маузолеја, у руској јавности се воде полемике да ли би и Лењиново тело требало изместити, а маузолеју на Црвеном тргу променити намену. Руски председник Владимир Путин сматра да га не треба дирати, јер је за многе Русе то повезано са достигнућима земље у прошлости.
Путин је такође својевремено изјавио да је његов однос према делатности Јосифа Стаљина комплексан, с обзиром да је он и био „комплексна фигура“. Путин се противи прекомерној сатанизацији Стаљина, али истовремено сматра да ужаси стаљинизма не смеју бити заборављени.
Руски председник сматра да је прекомерна демонизација Стаљина један вид напада на СССР и Русију, како би се показало да савремена Русија носи неке мрље стаљинизма.