У Лисабону су доживели катарзу и награђени су за бројне неправде, укључујући и први признати гол Рената Санчеза којем је претходио очигледан фаул Бернарда Силве над Немањом Гудељом.
Сетимо се и просутих бодова у Даблину када је Србија од првог до последњег минута имала тоталну доминацију против Ираца, те се догодио пех да Сергеј Милинковић-Савић напуца Николу Миленковића, а лопта је трагично завршила иза леђа Предрага Рајковића...
Али, све види „онај одозго“ и зато су храбри Пиксијеви Орлови награђени да из пакла лисабонског „Да Лужа“ одлете директно у Катар.
Није могло лепше и слађе. Гол у 90. минуту, па још Александар Митровић којем се свет срушио годину дана раније у туробној београдској ноћи против Шкота на Маракани када је промашио пенал.
Сада му је судбина сервирала тај победоносни гол који је расплакао 60.000 Портулаца, укључујућ и суперстара Кристијана Роналда који је немоћно викао и ширио руке ка селектору Фернанду Сантошу, док су Орлови били на седмом небу.
Сценарио у Лисабону многе је на друштвеним мрежама натерао да напишу Катабаза због утицаја серије „Црна свадба“ која се тренутно емитује у Србији, где се игром случаја главни негативац зове Митар, и убио је 12 особа у свом селу.
Како смо ми Срби довитљив народ, уследило је повлачење паралеле између Митра и Митровића уз објашњење да је Митрогол поготком у 90. минуту у Лисабону „убио“ 11 Португалаца на терену, док је „12. жртва“ био селектор Фернандо Сантош.
Али, катарза је права реч која идеално описује све што се издешавало с овим националним тимом који се издигао изнад свих неправди и на крају је у Лисабону доживео дословце просветљење и прочишћење онда када је то било најтеже и најпотребније.
Јасно је да су Драган Стојковић Пикси и свих 23 фудбалера то заслужили својим понашањем на терену и ван њега, али и да је срећа била пресудан фактор на путу исписивању историји и узимању „скалпа“ једној топ репрезентацији после 2010. године када је шокирана Немачка на Светском првенству у Јужној Африци.
Дуго, предуго је Србија чекала овако нешто. Пратим национални тим већ 14 година и још нисам дочекао да се пласирају на Европско првенство (последњи пут били 2000. у Белгији и Холандији), али су зато изборена три светска првенства, почев од Јужне Африке, преко Русије и сада Катара.
Знајући менталитет селектора Стојковића, као и неспорне квалитете Тадића, Митровића, Костића и осталих, јасно је да ова Србија догодине у Катару неће презати од било кога, као и да се неће задовољити чињеницом да буде само учесник Мундијала.
„Пуцаћемо из свих оружја у Лисабону, идемо на победу“, изговорио је Стојковић пред лисабонску битку.
Управо та речница савршено описује с каквим ставом ће Орлови одлетети у Емирате јер само такав приступ може још једном да обрадује нацију која живи за фудбал и која би несумњиво заменила успехе из свих спортова за само један у најважнијој споредној ствари на свету.
Браво и хвала Пиксију што је направио ратнике и патриоте од ових момака, што их је својим невероватно офанзивним фудбалским размишљањем натерао да сви до једног верују у успех и када их други „саплићу“, као што је урадио Италијан Данијеле Орсато после округло 100 секунди у Лисабону.
Нису клонули, наставили су да верују и „ударили су пун гас“ у најоштријој кривини иза које се назирао Мундијал у Катару до којег су на крају на сензационалан начин успели да стигну, оставивши Португалце у прашини „Да лужа“.