На тренерској клиници одржаној уочи почетка сезоне Обрадовић је темељно говорио о свом приступу тренингу и неопходности да играчи стопроцентно буду укључени у рад како би могли да испрате његове захтеве и остваре резултат.
Жељко зна шта ради
Тренинг је основа старе школе српске и југословенске кошарке, Обрадовић је најбољи њен изданак, а резултати које је постизао указују на то да су његови принципи више него исправни и неопходни за достизање зацртаних циљева.
Повратком у Партизан Обрадовић је свој клуб довео у позицију да мора да тражи само најбоље, од клуба, управе, стручног штаба и, кључно – играча.
Свега неколико месеци у новој сезони Обрадовић се суочио са проблемом који може да буде решен само уколико ти кључни буду свесни где се налазе, под чијом командом и зашто су баш они ти који су ту.
Утакмица против Лијеткабелиса у Еврокупу је оголила стање у екипи, чињеницом да је Обрадовић користио свега осам играча, у веома изазовној утакмици, после два узастопна пораза и пред навијачима који су желели да виде реакцију.
„Ја бих највише волео да имам 12 играча на свакој утакмици, али то је утопија. Користио сам осам играча који су то заслужили залагањем на тренинзима. Свако ко носи дрес Партизана мора да да све од себе. Мора. Да ли је то пет секунди или 39 минута и 55 секунди, али морају да дају допринос. Рачунам да ће сви схватити да морају да пруже допринос тиму. Играчи морају да воде рачуна о тиму. Мој начин рада је познат свима, отворен за сугестију, али ја имам простора да учим и тако се понашам. Ко хоће да разговара, слободно може да разговара са мном“, навео је Обрадовић.
Тренинг и само тренинг
Меч са неугодном, шутерском екипом, тренером Ненадом Чанком који је легенда Партизана и добро познаје црно-белу идеологију, морао је да буде моменат да се екипа тргне после тешког пораза од Црвене звезде у првом вечитом дербију.
Ако већ четворица нису, шансу су искористила двојица момака који су тешким радом успели да стигну до минута који им нису били обећани.
То су знали, борили су се за њих и – изборили.
„Балша Копривица много помаже тиму, израста у играча који уме да блокира, да погоди и са дистанце, све се то ради са њим на тренингу. Мали Грегор Глас је показао да има храброст, да одигра у ситуацијама 1 на 1, да се залети и из наскока да шутне, ту пуцају ноге и колена“, навео је Обрадовић.
Копривица је момак који је стигао у Партизан из Америке, његов таленат је евидентан, једнако тако су јасни и недостаци као последица система у ком је сазревао далеко од домовине, али је присутан и утисак да из утакмице у утакмицу подиже форму, самопоуздање и да ће даљим каљењем моћи да постане озбиљна стрела у Жељковом тоболцу.
Нешто другачији пут је имао млади Словенац, кроз сезоне је стицао прволигашко искуство у Динамику из Београда, а летос је стигао на пробу у Партизан – и заслужио је уговор, који цени толико да је у сваком његовом потезу на терену видљива његова огромна жеља.
Исплатило се, против Лијеткабелиса је заблистао, погађао тројке када то нико није могао и решавао нападе у последњим моментима, иако се очекивало да, по хијерархији, то чине Пантер, Аврамовић...
Рокада за „прст на чело“
Изненађење у утакмици против Лијеткабелиса је била и чињеница да је Раде Загорац, момак који је пре неколико година карактерисан највећим талентом српске кошарке, остао без капитенске траке коју је на почетку сезоне добио на старање од пензионисаног лидера Новице Величковића.
Загорац је то заслужио оданошћу клубу, релацијом коју је остварио са навијачима, али је дозволио себи да не изгуби – с разлогом.
Загорац је од почетка сезоне, иако је било говоркања о томе да би могао да напусти клуб, имао значајну ролу у тиму, Обрадовић је, видело се то још у припремним мечевима, веровао у њега и давао му различите улоге не би ли максимизовао његове вештине.
Бивао је Загорац и плејмејкер и „четворка“, чак и лажна петица, али је у дуелу са Лијеткабелисом постао и играч за клупу, војник у резерви са епитетом ражалованог капетана и потенцијално велико разочарање за навијаче које толико воли.
„Немања Дангубић је капитен Партизана. Не знам ко је био у протоколу, то је моја одлука, ја сам одлучио да он буде капитен. Нико други то не може да одлучи осим мене. То је нормално, ја живим са тим људима 24 сата“, навео је Обрадовић.
Жељку ништа није пало са неба, а неће ни Радету, Урошу, Душану...
Ствари су јасне, а да их Обрадовић није рекао до краја. Капитенска улога не значи позицију емотивног или интелектуалног лидера, говорника или гласноговорника, капитенска улога је привилегија и част која мора да се брани знојем, жељом, борбеношћу и преданим радом, а чини се да, нажалост, са Загорцем то није случај.
Или бар није био досад.
То за њега не мора, заправо не сме да представља срамоту или моменат за одустајање, већ напротив – највећи мотив икада, највећи изазов пред који је стављен у професионалној каријери и разлог да запне највише у животу да би се вратио на позицију која му, објективно, припада, али мора да је заслужи јер код Обрадовића ништа не пада са неба, нити је ишта њему тако стигло.
Па чик ако сме да не одговори на такав изазов. А то важи и за Уроша Трифуновића, Душана Милетића и Родиона Куруца, такође играче који су морали да буду послати на хлађење.
Да права реакција на такве моменте доноси вишеструке бенефите сведоче и случајеви из Обрадовићеве историје, нарочито онај у ком је Немању Бјелицу, своју узданицу и највећег пулена у тадашњем Фенербахчеу, послао у свлачионицу.
Да ли треба рећи да је Бјелица касније постао најкориснији кошаркаш Европе и већ седмогодишњи НБА играч? Да ли је потребна већа мотивација од тога? Сигурно је да не, тако да момци, изволите, Жељко је рекао своје, лопта је сада у вашем дворишту.