Наиме, фотографије су постављене испред ограде код албанске председничке палате, а праћене су оптужбама против Грчке везаним за „геноцид над Чамима“, као и мапама које приказују Грчку као „окупатора албанских територија“. Грчка амбасада у Тирани уложила је оштар протест и затражила објашњење од канцеларије албанског председника Иљира Мете о инциденту, пренео је „Катимерини“.
Како за Спутњик објашњава дописник грчке државне телевизије ЕРТ из Београда Никос Пелпас, реч је о изложби цртежа и мапа „Велике Албаније“, где један део приказаних територија данас припада Грчкој, а који Албанци зову „Цамурија“.
Великоалбанске аспирације
„Аспирације неких националистичких кругова у Албанији нису ништа ново, као ни те тежње да се приказује да један велики део грчке територије, од данашње албанске границе дуж обале Јонског мора, па и до централне Грчке, припада, како они то кажу, аутохтоним Албанцима, а да их је наводно Грчка окупирала. Они чак иду толико далеко да тврде да се ради о милион и по Албанаца који живе данас у Грчкој, али немају никаква права да се изјасне као Албанци. То су наравно небулозе, јер да је постојала тако велика мањина у било којој држави, то не би било могуће сакрити“, наводи Пелпас.
Албанци се, како додаје, позивају на историјске податке с почетка 19. века, по којима су неки хајдуци учествовали у устанку против Отоманског царства.
„Ми у Грчкој зовемо их ’Арванитес‘ и реч је о етничког групи која је у Грчку стигла средином 18. века. Ту се ради или о православним Албанцима са југа Албаније или о православним Грцима који јесу учествовали у устанку против Отоманског царства и који су ненасилно асимиловани. Наиме, тада није ни постојала модерна грчка држава, па није могло бити вршено насиље против њих, а они су се и тада представљали као Грци. Чак бих рекао да су они већи Грци и од самих Грка“, указује новинар.
Албанци из Чамерије, познатији и као Чами, већ неко време траже да Грчка призна да је 1944. године над њима извршила геноцид. Чамерија је топоним који користе углавном Албанци за делове приобаља Епира на југу Албаније и северозападне Грчке, на којем живе Чами (Албанци).
На питање на какав геноцид мисле они који такве оптужбе упућују Грчкој, Пелпас каже да се та квалификација данас, нажалост, прелако користи.
„Не мислим да Албанци мисле на то да су на том простору убијени неки људи, већ на то да су насилно асимиловани. Они дакле у том смислу причају о геноциду, а не о убиству. Међутим, треба знати да се ти хајдуци и војсковође које су учествовале у том устанку никада нису изјашњавали као Албанци. Ради се о људима који вероватно јесу пореклом из Албаније, али су се увек изјашњавали као Грци“, наводи Пелпас.
„Намигивање“ националистичким круговима
Проблем, како каже, овде није толико у показивању тих мапа јер је тога било и раније, а таквих појава и тежњи има у свим балканским земљама, већ то што је ову изложбу посетио председник Албаније.
„Чудно је да један председник државе иде на такве изложбе, али не верујем да је он то несмотрено или случајно урадио. Наиме, у Албанији се увек некако ’намигује‘ тим националистичким круговима, са намером да се они придобију. Али, ипак је најгоре то што у албанском народу, а чак и у једном делу западног света, постоји веровање у те тврдње да постоји некаква мањина од милион и по Албанаца који се угњетавају данас у Грчкој. Чак је један колега са једне британске телевизије, слушајући такве приче, пре неколико година пожелео да посети тај део Грчке где се наводно угњетавају Албанци. Наравно, уверио се да то није тачно, али проблем је што и сама држава Албанија подржава такве идеје и аспирације“, напомиње саговорник Спутњика.
На питање да ли се због овога може очекивати неки озбиљнији проблем између Грчке и Албаније, Пелпас каже да му то није познато, али да две земље у овом тренутку преговарају о неким стварима попут ексклузивне економске зоне, која још није дефинисана.
„У тим преговорима и понашању Албаније према Грчкој имамо и умешаност Турске, па тај уговор, који је требало да се потпише још пре двадесет година, прилично касни. У сваком случају, овакви потези Албаније, попут посете председника једној таквој изложби, свакако не доприносе преговорима и могли би можда да представљају сметњу у постизању договора“, закључује Никос Пелпас.