Пре 200 милиона година на месту данашњих камених дивова налазиле су се високе планине, а неки кажу да су биле више и од Хималаја. Међутим, киша, снег, мраз и врућина постепено су уништавали најслабије стене. Тврди шкриљци у виду стубова су опстали до данашњих дана.
Дуго времена за плато се није ни знало, јер на стотинама километара около нема ниједног насеља. За њега су знали само Манси који су га чували и штитили од радозналих очију. Племе је сматрало Мањпупуњор светим местом, а стубовима су се клањали. У преводу са њиховог језика „мањпупуњор“ значи „мала планина идола“.
Тек 1843. године експедиција на челу са руским геологом Германом Кејзерлингом попела се на планину.
Место је било непознато већини Руса до 2008. године када је ушло на листу Седам чуда Русије.