Произвољан превод општих докумената оквирног споразума за мир у БиХ написаних на енглеском језику довео је до наопаког тумачења значења, при чему је дебљи крај, по дефиницији, извлачила српска страна.
Али, осим спорног тумачења енглеских израза, на које је подсетио Милан Тегелтија, напомињући да су управо те преводилачке произвољности одредиле политичку ситуацију у БиХ, као већи проблем, наметнула се чињеница што се у спровођењу одредби Дејтона нико није држао ни основних језичких значења.
У којој вези су језичка значења и њихово накарадно тумачење са неовлашћеним отимањем овлашћења РС од стране високог представника и међународне заједнице разговарамо са професором Радомиром Лукићем, правним стручњаком и учесником у мировним преговорима у Дејтону.
Поигравање са значењем у Дејтону
Лукић објашњава да основни проблем проистиче из тога што се нико не држи језичког значења Дејтонског мировног споразума, нарочито Анекса 4 и Анекса 10 који су у центру пажње, и што је тумачење одређених норми из тих анекса ван језичког значења.
„Примера ради у Анексу 10 се каже да ће високи представник помоћи у склапању споразума између ентитета. Помоћ не значи одузимање одлучујућих полуга власти у своје руке. Помоћ значи да се помаже у смислу медијације, у преговарању, а не да се самостално доносе одлуке. Затим, други проблем је садржан у члану 3 у којем су поређане надлежности институција БиХ, и ентитета, а који се тумачи као могућност да институције БиХ добију неке додатне надлежности које првобитно припадају ентитетима. Када спојимо Анекс 10 и аутократску улогу високог представника који је себи прибавио, благодарећи овлашћењима правно непостојећег органа Савета за имплементацију, могућност да доноси акте за које тврди да су закони, да кажњава све оне који неће да извршавају такве законе, да овлашћењем врши судску власт па можда и више од судске власти, да самовољно уклањања цео низ људи и кажњава их без икаквог поступка доказивања и без претходног прописивања таквог понашања за кривично дело одузимањем значајних људских права, онда долазимо у садашње стање“
То је основни проблем , указује Лукић, док тек у другом реду можемо говорити о неадакватном преводу и спорном значењу неких речи и конструкција у енглеском језику и њиховом преношењу у овдашње, односно српски језик.
Слободно тумачење ван Бечке конвенције
Онај ко наводно, тврди наш саговорник, добија улогу да тумачи Дејтонски мировни споразум узима на себе улогу ревизора тог споразума и ствара нове одредбе.
„У праву важи једно правило, оно је општеприхваћено у целом свету, а то је да једно од правних значења правне норме можемо наћи само у кругу или границама неког од језичких могућих значења. Ако значење тражимо изван и супротно томе онда је то тумачење неприхватљиво без обзира што постоји цео низ којекаквих теорија које говоре у прилог тзв. слободном тумачењу норме које је само једна блага инструкција у ком смеру да се креће, а тумач онда сам бира шта ће и како ће, па може и супротно норми“, тврди Лукић напомињући да теорије о слободном тумачењу не прихвата ни Бечка конвенција о међународном уговорном праву.
Чување језика Дејтона није напад на мир
У контексту очувања РС у границама језичког чувања Дејтонског споразума, Лукић каже да предстоји борба за очување РС која се у новије време угрожава по истом рецепту по којем су нападане институције Југославије.
РС, каже, мора да сачува оно што је у Дејтону написано и поништи оно што је силом, принудом, претњом силом и елиминацијом људи из политичког и јавног живота, учињено.
„Ти покушаји се категоришу као напад на мир, угрожавање мира, враћање на ратне стазе. То је познати рецепт којега се прихватају европске земље, а наравно на овим просторима нарочито бошњачка страна. То је заиста једна велика лаж, јер РС није ратовала ни када су јој отимане надлежности нема разлога да ратује ни сада када инсистира да се надлежности врате“.