Апокалипса империје – Западни поглед на разарање Руског царства

Ово су нека од питања која поставља амерички историчар Џошуа А. Санборн у књизи „Апокалипса империје, Велики рат и разарање Руског царства“, коју је објавио Службени гласник.

Џошуа А. Санборн, професор историје на Лафајет колеџу у Истону, у Пенсилванији, уобличава и осветљава догађаје у Русији и на Источном фронту током Првог светског рата, указујући на глобалне геополитичке процесе који се протежу кроз читав 20. век.

Користећи савремену историографску методологију, аутор се ослања на истраживања грађе похрањене у најважнијим архивима и библиотекама како САД, тако и Русије, пружајући читаоцима увид у личне историје непознатих учесника у Првом светском рату, војника, медицинских сестара и других људи чије су појединачне судбине биле неодвојиви део глобалне историје.

„Желео сам да васпоставим људскост безгласних мушкараца и жена, који се у постојећим историјама овог рата представљају искључиво као архетипови примитивних руских сељака – војника, или као напаћене жртве модерног рата“, наводи аутор.

Према његовим речима, већина иницијалних архивских истраживања била је посвећена откривању њихових прича кроз полицијске извештаје, цензурисана писма, телеграме официра, мемоаре и дневнике.

„Тек касније, када сам почео да пишем чланке засноване на овим истраживањима, јасније сам видео след догађаја које сам описивао. На тај начин се јавила једна другачија врста историје, она која је повезивала војно насиље, пад државе, урушавање друштвеног поретка и крај царства у један преклапајући, али узрочно-последични низ“, истиче Џошуа А. Санборн.

Аутор примећује да је овај процес запањујуће сличан глобалном историјском процесу нестанка великих империја 20. века, због чега је одлучио да прекомпонује пројекат како би нагласио да су апокалиптична искуства кроз која је Русија прошла током Великог рата и Грађанског рата, представљала рану фазу драматичне, али болне глобалне историје.

Историчар Дмитар Тасић, који је превео ову књигу, истиче да за Џошуу А. Санборна, као и за већину западних аутора, Русија представља мистерију у коју непрекидно покушавају да проникну.

„Невероватно је колико се западни свет бави Русијом, колико има центара за источноевропске, руске, постсовјетске студије, колико има часописа који се баве том тематиком. То сведочи о потреби да се проникне у велику тајну, а да ли то раде успешно или неуспешно немогуће је оценити“, сматра Тасић.

Према његовим речима, Џошуа Санборн с правом закључује да је Русија, чак и као трансформисана држава, кроз Совјетски Савез, који је настао на потпуно другачијим идеолошким и свим другим основама, наставила да живи као империја.

Научни сарадник Института за стратегијска истраживања, пуковник Далибор Денда, сматра да је књига Џошуе А. Санборна западном читаоцу интересантна пре свега зато што баца светло на заборављени фронт и непознату историју.

„Због прераног изласка Русије из рата услед револуције и због совјетске државе која је стајала насупрот тадашњем западном свету, догађаји на Источном фронту остали су непознаница како за западне историчаре, тако и за западну публику. Ова књига западном читаоцу на приступачан начин описује догађаје на Источном фронту од 1914. па до краја Грађанског рата у Русији“, истиче Денда.

За читаоце у Србији, према његовој оцени, занимљиво је то што Санборн овај период у историји Руског царства сагледава као део деколонизације, процеса који је почео у 19. веку, а као један од кључних изазова с којима се руско царство суочило пред своју пропаст аутор види национализам, како код неруских народа, тако и код самих Руса.

„Великоруски национализам био је одговор на центрипеталне силе које су се унутар царства јавиле с развојем националне свести пре свега код елита неруских народа, Јермена, Пољака, балтичких народа, Финаца. Одговор руског царства и руске елите од осамдесетих година 19. века с великим реформама усмереним на модернизацију друштва, представљале су неку врсту русификације империје, кроз систем обавезног школства, кроз општу војну обавезу, кроз администрацију која све више постаје руска у свим деловима царства, а све мање локална“, истиче Денда.

У другом делу књиге аутор се бави урушавањем саме империје и утицајем рата на кризу државних институција, која почиње после великог пораза на Источном фронту 1915. године, након губитка такозване Руске Пољске, делова Украјине, Белорусије и Прибалтика и реке избеглица која је кренула у источне делове руског царства.

„Санборн на самом почетку одаје похвалу руској империји и њеном начину владања, истичући да за разлику од осталих колонијалних сила Русија успева да инкорпорира све те народе у државну заједницу пре свега захваљујући савезу с локалним елитама које су укључене у систем. С развојем национализама локалне елите, међутим, више нису једини представници потчињених или инкорпорираних народа и читава та ситуација постаје све сложенија“, оцењује Денда.

Аутор у последњем делу књиге слика механизме револуције, односно деловање либерала који су утицали на то да дође до привредног и организационог колапса саме империје.

„Он закључује да је револуционарна држава која настаје после грађанског рата на неки начин ипак представљала обнову империје, додуше, на другачијим основама. То није само његов утисак, него утисак који је тридесетих и четрдесетих година почела да дели и 'бела' емиграција. О томе можда и најбоље сведочи наш Милош Црњански у 'Роману у Лондону', који се у време сопствене емиграције током и након Другог светског рата дружио доста с руском емиграцијом и који кроз речи грофа Николаја Родионовича Репнина говори о томе како 'Русија никад није била већа и утицајнија него у том совјетском периоду' и завршава једном упечатљивом реченицом 'Људи су пролазни, а Русија је вечна'. Управо то би могла да буде и последња порука ове књиге“, закључује Денда.