Три деценије без Фредија Меркјурија: Дошао је из трећег света, створио чудо и покорио Запад

Јањатовић који је почетком деведесетих живео у Лондону за Спутњик открива зашто је вест о смрти Фредија Меркјурија (приминуо 24. новембра 1991) Енглеска доживела као националну трагедију.

„Вест о његовој смрти недељама је одјекивала у медијима, а ја сам живео у делу Лондона, релативно близу куће Фредија Меркјурија и посматрао како су се људи данима окупљали испред његове капије носећи свеће и цвеће. Тада још нисам разумео да је рокенрол постао мејнстрим, да је чак и краљевска породица тога свесна. То говори и да је Енглеска свесна колико је рокенрол једна од најзначајнијих индустријских грана, колико је појачала привреду и империјалистичког посусталог цара вратила у причу“, каже Јањатовић.

Као текстописац, аранжер, врхунски шоумен и један од најпрепознатљивијих певача 20. века, Меркјури је предворио „Квин“ од 1970. до своје смрти 1991. године. Под утицајем Елвиса, Хендрикса, „Бич бојса“, али и Моцарта и Вагнера, Меркјури је са „Квином“ неустрашиво померао границе музике и учинио је жанровски неухватљивом. Распон гласа и вокална контрола Меркјурију је омогућавала да користи широк спектар нота и вокалних ефеката, због чега је у песмама могао да изрази и деликатну рањивост и крике, чак и панкерско режање, све запаковано у иронију или поносни поклич.

„Одувек сам волео песму ’Crazy little thing called love’, тај најједноставнији рокенролчић, настао под утицајем Елвиса Прислија. Било ми је занимљиво како су, од нечега што је већ одсвирано, потрошено, успели да створе троминутни хит који може бити један од беџева на њиховом сакоу“, сматра Јањатовић.

У песми „Боемска рапсодија“ из 1975. године, можда најпознатијој песми „Квина“, Меркјури је музику овог бенда подигао на нови ниво. Раскошна продукција, слојеви гласова који симулирају оперски хор, сложеност форме сличне „медлију“ који су често изводили на својим концертима, претворила је ову нумеру у шестоминутни еп.

„Нисам био превелики фан ’Квина’ у раној фази. Међутим, онда је кренуло експериментисање с једном фасцинантном песмом као што је ’Боемска рапсодија’ која је променила музичку слику, начин размишљања просечног рокенрол конзумента. Они су одједном дошли с том оперетом, с том симфонијом, чудом. Сигурно је да је ’Боемска расподија’ охрабрила неке друге бендове и жанрове да се развијају“, истиче наш саговорник.

Песму, која је била на врху британских топ листа скоро девет недеља, Меркјури је описао као „лажну оперу“ чији је смисао и дан данас остао мистерија.

„Сећам се да је за ’Политикин забавник’, за рубрику ’Хит страна’ требало да преведем ’Боемску расподију’. То је била мука! Како превести онај део када он виче ’Скарамуш, скарамуш’ и театарску снагу пренети на папир? Не знам, увек сам ту песму доживљавао као импресионистичку слику на коју се бацају различите боје, тако да шта год да се дешава у тој песми, мора да је много занимљиво“, духовит је Јањатовић.

Склоност према опери код Фредија Меркјурија кулминирала је у сарадњи с оперском дивом Монсерат Кабаље с којом је снимио химну Олимпијских игара 1992. године - песму „Барселона“.

„Претпостављам да су се класични конзервативци згражавали на то, иако је реч о мешавини на којој се наша култура данас темељи. Фреди је то урадио с много достојанства, а верујем да је и оперској диви тај излет био врхунски доживљај“, сматра Јањатовић.

Препознативљи по енергичном сценском наступу, „Квин“ је врхунац доживео на историјском „Live Aid“ концерту на стадиону Вембли у Лондону 1985. године који се и дан данас сматра једним од највећих рок наступа свих времена.

„Са јако мало покрета и сценских ефеката Фреди Меркјури је од ’Квина’ направио бренд. Иако је носио и раскошну, краљевску одору, ми Фредија на сцени данас памтимо као типа с хеланкама, у белој атлетском мајици, с наруквицом на мишици и руком подигнутом у ваздух. Довољно је видети силуету да знате да је то он. Његов је енергичан наступ долазио изнутра, једино тако могу да објасним како је он, с тако мало покрета, од себе направио амблем“, наглашава Јањатовић.

После смрти Меркјурија и повлачења басисте Џона Дикона, Брајан Меј и Роџер Тејлор окупили су се и с Полом Роџерсом, певачем група „Free“ и „Bad company“ отишли на турнију под називом „Повратак шампиона“.

„Веома ценим Пола Роџерса. Он је и као певач групе ’Квин’ опет био Пол Роџерс, није се трудио да имитира Меркјурија што мислим да је паметан угао. Далеко је то од резултата који је ’Квин’ с Фредијем пружао, али разумем потребу да се с колегом саборцем тај пламен одржава“ оцењује Јањатовић.

Фреди је оставио неизбрисив траг на многе уметнике од Курта Кобејна до Лејди Гаге. Многи су филмски ствараоци покушали да испричају његову причу, укључујући Брајана Сингера с хит филмом „Боемска рапсодија“ и Би-би-сијевим документарцем о Фредијевој борби са сидом који ових дана излази у јавност.

Тридесет година наком Меркјуријеве смрти, његове композиције и даље одјекују, а он остаје упамћен као моћан текстописац, страствен певач и перформер у потрази за савршенством. Као што каже у песми „Show must go on“: