Како су руски уметници и Достојевски пробудили нови дух у Народном позоришту у Београду

Изложба „Достојевски на сцени Народног позоришта у Београду до 1941. године“, коју је приредио Музеј позоришне уметности, отворена је данас у Руском дому у Београду, у склопу научне конференције посвећене 200. годишњици рођења Фјодора Михајловича Достојевског.

„Ова поставка је настала спонтано. Схватили смо након неколико разговора да можемо да се придружимо обележавању великог јубилеја. Наш музеј баштини врло специфичну грађу, захваљујући којој је у прилици да укаже на везе руског и српског народа и на утицај руских уметника на стварање позоришне уметности у Србији“, каже у разговору за Спутњик директорка Музеја позоришне уметности Весна Буројевић.

Јелица Стевановић, која је заједно с Мирјаном Одавић приредила ову поставку, истиче да су у средишту њене пажње позоришне адаптације дела Фјодора Достојевског у националном театру у првих неколико деценија 20. века, до почетка Другог светског рата.

„Реч је о пет представа. Дела Достојевског су се у периоду пре Првог светског рата и у међуратном периоду појавила пет пута на репертоару на сцени Народног позоришта. Драматизација романа 'Злочин и казна' постављена је 1907. године, а пред сам рат изведени су 'Браћа Карамазови'. Потом је у периоду од 1920. до 1930. године у Београду гостовала група коју су чинили уметници Московског художественог театра (МХАТ). То су били уметници у емиграцији који су донели сасвим нови поглед и на глуму, и на стваралаштво Достојевског, а то се веома допало и публици и критици у Београду“, каже Јелица Стевановић.

Према њеним речима, поставка комада „Браћа Карамазови“ је био прилично храбар потез Народног позоришта, будући да је тадашња публика у престоници била наклоњена пре свега комедијама.

„То, наравно, није био јединствен случај, пошто је Шекспир био на сцени Народног позоришта од првих дана. Ипак, наша публика је увек радије прихватала комедију, тако да је прва поставка 'Браће Карамазових' играна свега два пута. Београд је био још увек релативно мали град, а публика у позоришту прилично малобројна“, објашњава Јелица Сретеновић.

Наша саговорница истиче да је београдска публика најбоље прихватила представу „Ујкин сан“, коју је 1930. године поставио руски редитељ Јуриј Ракитин.

„'Ујкин сан' је добро прошао и код критике, која иначе није била наклоњена покушајима да се дела класика, а посебно Достојевског, постављају на сцену. Потом је 1935. године на сцени Народног позоришта изведена нова поставка 'Злочина и казне', а 1937. године премијерно је изведен 'Идиот'“, каже Јелица Стевановић.

Када је реч о руским уметницима који су оставили значајан траг у раду Народног позоришта у Београду, Јелица Стевановић пре свега издваја Александра Ивановича Андрејева, руског редитеља, некадашњег члана Уметничког позоришта из Москве, који је у национални театар у Београду стигао на позив тадашњег управника Милана Грола да као први школовани редитељ потпуно промени приступ позоришној режији и да је успостави као посебну грану позоришне уметности.

„До тада су код нас представе увек режирали први глумци, што је био обичај и у свету. Тада се режија коначно издвојила, али је убрзо почео Први светски рат и наступио је једини период када је Народно позориште било потпуно затворено. По завршетку рата дошло је и до новог друштвеног уређења у Совјетском Савезу, а многи уметници који су побегли од бољшевика у Европу остали су у Србији. Захваљујући њима Опера и балет Народног позоришта основани су као посебни ансамбли“, наводи Јелица Стевановић.

На драмски репертоар Народног позоришта у међуратном периоду у великој мери су утицали глумци и редитељи МХАТ-а, међу којима су Поликарп Павлов и редитељ Јуриј Ракитин, као и бројни сценографи и костимографи, попут Владимира Жердинског и других.

Изложба је приређена у склопу научне конференције „Патња, љубав, избављење“, посвећене 200. годишњици рођења Достојевског. Скуп који окупља двадесетак домаћих стручањака, организовали су Центар за руске студије Факултета политичких наука Београдског универзитета и Руског дома.

Своје радове о разним аспектима стваралаштва Достојевског на конференцији излажу Јован Попов, Петар Јевремовић, Един Добрић, Ана Јаковљевић, Жарко Требјешанин, Мило Ломпар, Јасмина Ахметагић, Часлав Д. Копривица, Никола Маројевић и други.