Толико ту има драгоцених сазнања и података и толико је то још увек један недовољно исцрпљен рудник, каже за Спутњик психолог Жарко Требјешанин.
У години када свет обележава два века од рођења највећег психолога међу писцима, Фјодора Михаиловича Достојевског, Требјешанин подсећа да је и пре чувеног Руса било великих писаца који су добро познавали човека и људску природу: грчки трагичари, Данте, Шекспир… Али у новијој историји ипак нико као Достојевски. Због тога је руски књижевник за нашег саговорника „џин међу писцима“, када је о психологији реч.
Џин међу писцима психолозима
„Он је пре свега изузетно оштровид посматрач који има изузетан слух и дар за интроспекцију, за самопосматрање. Али он није само човек који уме да уочи и опише, него је неко ко на уметнички начин одлично тумачи оне најскривеније људске мотиве, несвесне и потиснуте. У том смислу Достојевски антиципира Фројда, али и друге дубинске психологе какви су Јунг, Фром и многи савремени психоаналитичари“, каже за Спутњик Жарко Требјешанин.
За увек присутну недоумицу одакле таква вештина писцу који у научном смислу није овладао психологијом, Требјешанин каже да представља вечито питање о томе који су путеви сазнања једног писца и откуда та сазнања.
„Она очигледно нису научна, али никако их због тога не треба потценити, јер то су други и другачији видови сазнавања психолошке стварности. Ако узмемо митологију и религију, видећемо да ту имамо изванредне увиде који су различити од научних увида. Књижевност се суштински бави човеком и његовом судбином, самим тим и питањем људске душе, људске природе, емоција… То су за њу незаобилазна питања, само је, у односу на науку, другачији њен приступ и језик. Зато се и не чини битним да сазнамо шта је све Достојевски читао и колико је он суштински знао из психологије“, напомиње Требјешанин.
Кад је Достојевски писао, Фројд био младић у сазревању
Наш саговорник подсећа да је у време када је Достојевски стварао своја дела, Фројд био младић који је тек сазревао.
„Као велики писац, Достојевски је на свој начин у романима изграђивао једну врло кохерентну ‘теорију‘ личности и човекове душе, могло би се рећи чак и психопатолошку теорију. Уз то је поседовао и изванредну моћ имагинације, способност да дубоко зарони у себе и да то све анализира. Уосталом, и Фројд је имао ту способност самоанализе и о томе је доста и писао“, подсећа Требјешанин.
О сличностима и разликама између ова два генија каже:
„Фројд је као научник имао потребу да све податке проверава, концептуализује и да научним језиком то докаже. Али и Фројд је, и не само он, исказивао извесно дивљење према великим писцима и чак на неки начин са жаљењем говорио да до оног што је великим писцима надохват руке, што могу са лакоћом да сазнају, научници долазе мукотрпним и тешким радом који подразумева проверавање, анализу, дефинисање. Али не мислим да је то стопостотно тачно, јер и уметници се доста муче доказујући уверљивост своје уметничке визије.“
Раскољников — узор за теорију о једном типу личности
На питање у којим психолошким категоријама и типовима личности данас можемо срести јунаке Достојевског и да ли је рецимо Раскољников оно што савремена психологија зове гранична личност, професор Требјешанин открива да је управо Раскољников одличан пример како Достојевски открива нешто што Фројд касније уобличава у теорију о једном типу личности, а то су „злочинци из осећања кривице“.
„Када читате ’Злочин и казну‘ и ако знате Фројда, вама се чини да је Фројд управо на основу тог романа све схватио. Или обрнуто: Достојевски описује Раскољникова као да је предвидео будуће Фројдово тумачење. А о чему се ту ради? На примеру Раскољникова и његовог убиства бабе-зеленашице, али и извођења читавог тог убиства, видите да је он све пажљиво планирао, а онда као да је самог себе саботирао. Раскољников носи онај упадљиви шешир, заборавља да затвори врата док врши пљачку и убиство, касније те ствари које је опљачкао не скрива него оставља у стану… Оставља доказе, крваву одећу… Шта све то говори? Говори да Раскољников у ствари има једно велико, али несвесно осећање кривице. Он злочин не чини из користољубља, као што он свесно мисли, нити да би показао да је натчовек. Чини га да би на неки начин добио казну и да се том казном искупи од осећања кривице. Фројд је дао један сјајан научни опис тог типа карактера, али Достојевски је писао као да је све то знао. Наравно, нема ту никакве мистике, мислим да су обојица успели да уоче ту црту код неких људи. Достојевски је то маестрално описао на конкретном случају, а Фројд је дао оно што је научна теорија“, закључује Жарко Требјешанин.
У Спутњиковој емисији „Љубинка Милинчић: Мој поглед на Русију“ послушајте и зашто је Достојевски ценио Србе: