Мрачан наум: Нова западна инквизиција ликвидира детињство - осуђује и бајке на смрт

После Принца који је Успавану лепотицу без њене сагласности пољупцем пробудио из вековног сна и грешног „силоватеља“ Пепе ле Твора, на суду западне инкцизиције нашао се и Крцко Орашчић, лик из бајке кога ће у музички либрето преточити велики Чајковски, а балет под истоименим називом први пут бити изведен у Петербургу 1892, у присуству цара Александра III.

Од тада Крцко стиче светску славу и постаје омиљени лик љубитеља класичног балета али и јунак генерација деце која су прве појмове о добру и злу стицале кроз причу о дрвеном лутку.

Све до недавно, када се над Крцком Орашчићем надвио тежак облак сумње због политички некоректиних делова у истоименом балету које је Берлински државни балет, уочио, гле чуда, после безмало 130 година.

„У оригиналној верзији балета двоје дјеце појављују се на сцени маскирано у тамну кожу. То се сада назива блекфејсинг… Исто је и са источњачким плесом у харему, где је тело солисте, такође, покривено тамном шминком. Све су то ствари које сада не треба пуштати на сцену без објашњења“, изјавила је уметнички руководилац групе Кристиана Теобалд уз додатак да се као „спорни“ део може тумачити и кинески плес који демонстрира стереотип о народу Кине.

Игра са бајкама-операција без стида и срама

Игра са бајкама део је великог западног инжињеринга који читав свет жели да сведе на своју меру, каже новинар и социолог Слободан Рељић у разговору за Спутњик.

Човек, што је Орвел цинично уткао у свој роман, упозорава Рељић, прво мора да уреди прошлост онако како она њему одговара да би на основу тога мога да ствара будућност која му треба.

Бајке

То је на Западу део сфере политичке коректности која непрестано шири страх како би све те операције, указује Рељић, могле да се изводе без икаквог обзира, стида и срама.

„Нема ни пола века како је Бруно Бетелхлајм, познати психоаналитичар објавио култно дело „Значење бајки“. У то доба важило је опште правило односа према бајкама које код Бетелхајма стаје у цитат Шилера где се каже: Дубљи значај имају бајке мојих младих лета него истине после научене“.

Фино, суптилно, морално васпитање

Бетелхајм је, каже Рељић, био психоаналитичар рођен у Аустрији који је радни век провео у Немачкој. Један део свог живота провео је радећи са децом, али и децом заосталом у развоју, тако да је из богатог искуства могао да сагледа све проблеме са којима се деца суочавају у том добу.

„Главни проблем по њему је детиње тражење смисла живота. У својим дугогодишњим настојањима да то разуме, Бетелхајм је дошао до закључка да кроз бајке деца на најбољи начин успостављају однос према смислу живота јер оне с једне стране развијају машту и сигурност а с друге стране једно фино,суптилно, морално васпитање. То морално васпитање је компликована ствар која се увек изражава у неким апстрактним појмовима па је немогуће да се оно деци пренесе без префињеног облика као што је то бајка“.

Опасан и мрачан наум

Ликвидација бајки делује као опасан и мрачан наум, каже Рељић, показатељ целокупног односа Запада према уметности и историји, али у самој бити реч је о моделу који није успешан и који наноси много проблема и појединцима и друштву, чинећи односе врло компликованим.

„Морамо да разумемо да је таква врста друштвене декаденције заправо друштвена болест, а не успешна организација. Демонстрација ароганције којој присуствујемо има за циљ јачање контроле. С друге стране, то је и производ панике у којој се Запад као друштво налази".

Демократија је поништила саму себе

Последице тога су, каже, самоубилачко колективно понашање и самопоништавање себе. Проблем је што се данас због моћи западне комуникације тај модел преноси на нас и што се процес све више убрзава и постаје неподношљивији.

Да намећући овај модел другима, Запад уништава најпре себе, сведочи и чињеница да данас више од једне половине младих људи на Западу не верује у демократију.

Демократија је поништила саму себе, каже Рељић, и све оно што је обећавала више нема никакво утемељење у реалности.

Џендер тоталитаризам

У светлу чињенице да се Деда Мразу у западним рекламама придружио и емотивни партнер, а да Супермен такође показује склоности ка истом полу, Рељић каже да успостављање нове идеологије, као што је џендер, захтева нове моделе који излазе из оквира на којима се заснива хришћанско друштво, а које разликује полове, разуме да смо настали из разлике полова, да се породица заснива на разлици у половима.

„Оваква декаденција је обележила и последњу фазу Римског царства. Само један аспект су истополне заједнице и промена улоге човека у друштву, и он је најсуровији. Тек један до два одсто популације рађа се са том врстом промене,а ипак је покренута заштита мањине која се претворила у тоталитарни терор који постаје све безобзирнији и безграничнији. Када би постојала јавна расправа на тему, рецимо, истополних бракова, они никада код нас не би могли да прођу“.

Друштво на врхунцу немоћи

Упитан какво место у џендер идеологији је намењено појединцу Рељић каже да се настоји да он постане атом изолован у друштвеној реалности којим је лако манипулисати.

„Запамтите, човек је друштвено биће и он не може да живи изван. У старим друштвима, у Грчкој рецимо, највећа је казна била да вас протерају из друштва, да вас заједница избаци, то је било горе од смртне казне. Процес који се дешава данас последица је друштвеног распадања тог друштва које је сада на врхунцу своје немоћи, а друго, по среди је и покушај организације таквог једног друштва“, закључује Рељић.