Једна од најпознатијих балерина са ових простора одлучила је да уступи део своје заоставштине Удружењу „Адлигат“. Гостујући у емисији „Орбита културе“ Иванка Лукатели и директор и оснивач „Адлигата“ Виктор Лазић, објаснили су како је дошло до покретања Легата.
„Иванка је толико шармантна личност која вас одмах очара, а још са таквом биографијом коју има онда је то неминовност. Када је Иванка посетила наше музеје, већ после прве просторије рекла је: 'Ја више не желим ни да гледам, ја пристајем и желим да будем ту ', присећа се Виктор Лазић.
„Једва сам чекала да се решим тих личних предмета. Зато што тамо где идем, ми уопште неће бити потребни. Нису они мене позвали, сама сам се позвала тамо. Желела сам да погледам тај Музеј и то ми је било фантастично искуство. Толико има лепих ствари и да се сазна и да се види“, поручује Лукатели.
Родитељске поруке љубави и мудрости
Легат Иванке Лукатели отворен је изложбом која је, према речима наших саговорника, састављена из више сегмената. Поставка ће бити изложена до 15. децембра у просторијама „Адлигата“, а затим ће гостовати широм градова Србије.
„Изложба се састоји из неколико делова. Један део су фотографије и то је визуелно најпримамљивији део зато што садржи призоре из представа, са приредби на којима је Иванка учествовала. Не знам са чим бих то упоредио. Као да сте у секунди пребачени у позориште… Као да гледате њу на сцени. Ви видите њену енергију, страст, снагу, уметност. Такве фотографије се ретко срећу, а и такав живот. Ту су њене награде, она је једна од најнаграђиванијих балерина са ових простора. Затим стотине писама, честитки, цедуљица после сваког од тих наступа. Један део су писали родитељи, то су изузетне поруке љубави и мудрости. А ту су поруке и писма колега, веома значајних уметника, а наравно и заљубљених мушкараца“, истиче Лазић.
Он додаје да је посебан део легата и изложбе посвећен Иванкином оцу – Антону Лукателију, значајном уметнику, сликару, фотографу и једном од зачетника црногорске кинематографије.
Велики људи су скромни људи
На питање да ли је љубав према балету наследила од оца, тако свестраног уметника, Иванка одговара:
„Искрено нисам посебно волела балет. Стицајем околности сам се нашла у том свету који је тада био крем друштва, а ја сам била „Дорћолка“ и кретала се у мангупским круговима. Живели смо доста сиромашно, у једној бараци. Због здравствених проблема – равних табана, родитељи су ме уписали на балет. Стално сам бежала из те школе, никако је нисам волела. Али сам је завршила упоредо са гимназијом, са 16 година.“
Међутим, ту се, према Иванкиним речима, догодила највећа прекретница у њеном животу када је као тинејџерка примљена у Народно позориште у Београду.
„Мој таленат је запао за око тадашњем балетском магу, илити човеку који је држао то златно доба балета, Димитрију Парлићу. Он је у мени видео нешто посебно. Тада сам решила да не будем последња, него да будем прва. Дала сам се у посао, почела сам много да радим. Из ове перспективе, балетски позив ми је отворио врата света. Обишла сам читаву планету, упознала фантастичне, велике људе. И од њих сам научила да будем скромна. Велики људи су скромни људи. Заиста сам захвална овој професији због свега што сам доживела и због свега што нисам очекивала да ћу да доживим. То је била једна велика авантура“, каже Лукатели за Спутњик.
Мика Антић и 88 бреза за Тита
У мноштву драгоцених предмета и награда које су сведочанство једног времена, истиче се и песма Мирослава Антића коју је чувени песник посветио Иванки за њен рођендан 1983. године, када јој је насликао и једну слику.
„Док сам живела и радила у Минхену, уследио је позив да будем директор балета у Новом Саду. Понудили су ми стан, за који се на крају испоставило да је кућа на три спрата. Тамо сам упознала Мику Антића који је био задужен за читаво то насеље где су били смештени велики уметници и директори позоришта из Новог Сада. Први услов је био да сви посадимо брезе испред и иза куће. Морало је да буде 88 бреза. Када сам питала: 'Зашто 88 бреза? Молим Вас, Мирославе објасните ми ', одговорио је: 'Зато што је толико година имао Тито када је умро'. Мика је волео да се дружи, често је ишао од куће до куће. Много је друговао и са мојим оцем. Они су нашли неки заједнички језик. Једном приликом ми је веома помогао и то никада не могу да заборавим. За мене Мика никада није отишао“, присећа се Иванка.
Још увек учим шта је живот
Славна балерина објашњава како је изгледао њен сусрет са изложбом приређеном у њену част и суочавање са личним предметима који су приказ њене вишедеценијске каријере, на једном месту.
„Ја немам емоције. Зато што су моје емоције толико дубоке да сам у њих потонула. То је спектар свега. Када сам ушла у просторију где је та изложба, ја сам потонула. То се не може описати и то само прави уметник може да разуме. Тако сам доживљавала и све моје представе. И зато сам имала велике поштоваоце и зато толико дуго и трајем јер ако млади људи знају моје име и презиме, онда значи да је све ово заиста нешто вредело. Уметници су божја деца. Тај дар који неко има ако не уме да га носи и нема храбрости да га носи, онда је то стварно тужно. Такве су моје емоције. Нисам тужна, ја сам радосна особа“, поручује балерина која признаје да још увек учи и сазнаје ново и о балету и о животу:
„О балету се мора стално учити. То је променљива материја. Када погледате некад и сад – огромна је разлика. Што се тиче живота, још увек учим шта је живот, као и што још увек учим шта је балет.“
С друге стране, Виктор Лазић напомиње да је њему најупечатљивија ствар из биографије Иванке Лукатели статистика која некад зна да вара, али некад врло сликовито описује животни пут.
„Ми смо израчунали да се Иванка више од 5.000 пута појавила на сцени од чега више од 300 пута у Лабудовом језеру, одржала је преко 27.000 часова балета. Те бројке говоре све“, прецизира директор и оснивач „Адлигата“.
Лазић подсећа да се у оквиру Удружења „Адлигат“ тренутно налази 106 легата, хиљаду квадрата изложбеног простора, 18 изложбених салона, и више од два милиона библиографских јединица.
„Ускоро ћемо отворити збирку књига из библиотеке Данила Бате Стојковића. Планирамо обележавање још неких значајних годишњица српских писаца“, закључује Лазић за Спутњик.