Певачица препознатљивог гласа и начина певања, која ће одржати солистички концерт 22. децембра у Комбанк дворани и даље каже да сређује утиске са концерата одржаних пред руском публиком. На једном од њих, пред државним врхом Русије у Москви, наступала је у пратњи хора Александров. О том искуству за Спутњик истиче:
„Тек када то прође и када дођеш кући схватиш где си био. Ја сам заиста имала срећу да наступим са легендарним хором Александров и да певам на Армијским играма у Москви. Осећај је био божанствен, баш као и на наступу са Црноморском морнарицом на Криму, годину дана пре Москве. Било би лепо да се то некад у будућности понови“, каже Јелена.
Шта то има руска музика што музика из других крајева света нема?
-Знам свега неколико песама на руском. Међутим, песма коју смо ми певали је била специјално рађена за ту прилику. Она је више као неки војни марш. Ја сам је научила напамет и отпевала је. Руси су били одушевљени мојим акцентом и све време су причали са мном на руском, убеђени да ја говорим руски. И мада разумем само по неку реч, схватила сам шта желе да ме питају. Кад је о Русима реч, мислим да је кључна та њихова срчаност у свему што раде, у певању, а гледајући неке Иванове пројекте, рекла бих и у глуми. Једноставно се дају до краја, без калкулације овде ћу мало мање, овде ћу сада више. Не, они су потпуно срчани и мислим да је то лепота њихове уметности.
С којом емоцијом припремате београдски концерт?
-И у емоцији је много тога другачије него пре. Чини ми се да смо свеснији и тренутка у ком се налазимо и тренутка у ком држимо концерт. Зато ме посебно радује што имам могућност да радим свој посао, јер то нажалост није био случај у претходних годину и по дана. Неизмерно се радујем том 22. децембру када ћемо се поново дружити публика и ја.
Певачица Јелена Томашевић на конференцији за медије уочи концерта у Комбанк дворани
© Sputnik / Маша Радовић
Како сте осмислили овај наступ, да ли ће се појавити неки специјални гост?
-Још увек не знам, а и да знам, не бих вам рекла! (смех) Биће новијих песама које су излазиле претходних година, али и старих са првог и другог албума. Још нисам одлучила да ли ћу премијерно извести неку песму са новог албума… Међутим, оно што је најважније је то што знам да ће публика доћи да пева са мном све те песме и да неће изостати та једна лепа размена емоција после које сви одлазимо срећни кући.
Рекли сте да је у припреми још нових песама. Како се пандемија одразила на Ваш рад?
- Радила сам нове песме и приводим крају нови албум за који су песме писали Сергеј Ћетковић, Леонтина, Александра Милутиновић, Горан Ковачић, Махир Сарихоџић, Дарко Димитров, Маја Сар… Радујем се тим новим песмама и надам се да ће проћи као песме „Дирај ми усне“ или „Све испочетка“.
Колико је тешко остати популаран, а бити свој?
-Тешко је, али ја не умем другачије. Бити доследан себи и бити то што јеси, мислим да нема цену. Трендови дођу, прођу и не треба их пратити по сваку цену.
Кроз читаву Вашу каријеру негујете изворни звук. Колико је важно чувати и преносити традицију српске изворне музике?
-На свим концертима обавезан је део посвећен изворним или неким народним песмама које обрадим у свом аранжману. Али на ту тему би требало да се конкретније ангажујем и то ће сигурно доћи. Кад си млађи то није приоритет нити те нарочито занима, али како време пролази, заправо све више схваташ колико је то наше наслеђе непресушно, прелепо и шаролико, и колико пружа могућности за обраде и за презентације. На то посебно обрате пажњу наши људи у иностранству, више него они из региона. Имала сам прилику да наступим у скандинавским земљама где није било наших људи, а где је публика предивно реаговала на те изворне обраде. Поносна сам на тај део мог рада и верујем да ће тога у будућности бити више.
Ваш супруг, глумац Иван Босиљчић, воли често и да запева. С обзиром на то да снима у Русији, да ли изводи и руске песме?
-Иван дивно говори руски, али и пева неке мање познате руске песме. Наговарам га да нешто од тога сними, јер мислим да је аутентичан у томе.
Како изгледа живот са уметником у кући, ваша ћерка је такође окренута музици, свира клавир…
-Свако има слободу да ради шта жели. Тако и наша ћерка Нина. Она је желела да упише клавир. Вежба сама по свом осећају, не опомињемо је. Ако жели тиме да се бави, она ће наћи пут да се у томе оствари, али ако не жели, нећу је терати. Свакако сам ту да је подржим да се бави музиком и да развија своје дарове, али на крају ће она одлучити шта ће бити њен животни позив. Сви смо ту једни за друге да дамо савет, да питамо за мишљење, али на крају свако од нас уради онако како мисли да треба.