Шест месеци раније, Звезда је постала европски првак савладавши Олимпик из Марсеја у чувеном финалу у Барију.
После 0:0, приступило се извођењу једанаестераца, а Звезда је славила са 5:3 и тиме стекла могућност да се за планетарну круну бори против чилеанског представника, освајача Копа Либертадорес.
Пред 60 хиљада гледалаца на Националном стадиону у Токију, играчи су исписали још једну страницу у нашој богатој историји, савладавши Коло Коло 3:0.
Јунак тима који је са клупе предводио Владица Поповић, у тој утакмици био је најмлађи у тиму – Владимир Југовић.
Тада 22-годишњи фудбалер је головима у 19. и 58. минуту најавио велико славље црвено-белих, а тачку на меч поставио је Дарко Панчев голом у 72. минуту.
Црвена звезда је наступила у следећем саставу: Милојевић, Радиновић, Василијевић, Југовић, Белодедић, Најдоски, Стошић, Ратковић, Панчев, Савићевић, Михајловић.
Црвена звезда је друго полувреме играла са играчем мање због искључења Савићевића, а од освајања европске до освајање светске титуле, суочила се са бројим променама у кадру.
Љупка Петровића заменио је на тренерској клупи Владица Поповић, а клуб су у међувремену напустили Роберт Просинечки, Стеван Стојановић, Слободан Маровић, Рефик Шабанаџовић и Драгиша Бинић.
Победом у Токију Звезда је направила највећи успех неке од источноевропски клубова. Светском титулом заокружен је један од најсветлијих периода у историји клуба из Љутице Богдана.