Европа пред ЕУ суицидом: Суверенистичке снаге се спремају да зауставе марш ка ивици провалије

У околностима када се у појединим земљама ЕУ готово као деликт мишљења третира питање оправданости прихватања стотине хиљада миграната, идеја о заједничком деловању 16 суверенистичких странака на нивоу Европског парламента делује као позив за борбу у којој неће бити компромиса.

Подсетимо да је платформа о заједничком наступу договорена у Варшави на скупу којем су поред пољског премијера Матеуша Моравјецког и шефа владајуће пољске странке Право и правда Јарослава Качињског учествовали и мађарски премијер Виктор Орбан, шефица француског Националног савеза Марин ле Пен и шеф шпанског Вокса Сантјаго Абаскал. Такође, Варшавском самиту присуствовали су и представници евроскептичних партија из Италије, Данске, Грчке и Аустрије.

Шта је заједничко тим партијама, имају ли оне довољно снаге да промене карактер ЕУ и како објаснити да највећи отпор неолибералним вредностима пружају земље бившег Совјетског лагера?

Бернард Леви — парадигма европског естаблишмента

Главни проблем странака у десном делу спектра политичке сцене у европским земљама, како објашњава спољнополитички аналитичар Срђа Трифковић, јесте тај да оне бивају систематски демонизоване од стране мејнстрим медија и естаблишмента који у већини тих земаља апсолутно доминира јавним дискурсом.

Бернар Анри Леви

„То је случај са Алтернативом за Немачку, која је формално подвргнута политичком надзору. То је случај и у Француској, где ликови попут вазда јавно присутног Бернарда Левија, професионалног србофоба, марксисте из младости и ученика Жак Пол Сартра, који је сада еволуирао у неку величину и који једну трећину Француза који су гласали за Марин ле Пен на прошлим изборима отписује као расисте и малтене дивљаке вредне уништења“, каже Трифковић, додајући да је у случају Аустрије ствар још компликованија јер смо били сведоци једног смишљеног и од стране обавештајног апарата режираног уништења у политичком смислу те речи, прво Штрахеа па потом и умереног канцелара Курца, за кога нико не може да каже да је припадао овом изразито евроскептичном и нацији окренутом друштву.

Њихово окупљање, оцењује Трифковић, у ма ком институционалном формату било, није утопистичко, јер је нормално да се истомислећи људи окупљају да би произвели бољи синергетски ефекат, него свако сам за себе.

Наставни програм за мале Мађаре и Пољаке

У савременој Европи која је под тоталитарном шапом левог квазилибералног и прогресивистичког политичког покрета оличеног у немачкој странци Зелених, коју Трифковић категорише као најгнуснију на европској сцени, заједнички наступ друге струје је савршено легалан и легитиман покушај спречавања суицида Европе који диктира Брисел.

„Ове партије повезује заједничка тежња ка очувању суверенитета сопствених националних држава и одбојност према Бриселу као отуђеном центру моћи, у којем неизабрани бирократи са дебелим платама проводе време смишљајући како да претворе ЕУ састављену од суверених земаља у хипердржаву постмодерног типа, у којој ће они моћи да диктирају које су квоте миграната које свака држава мора да прими и где ће они одлучивати какав је наставни план и програм који мали Мађари и мали Пољаци морају да уче у својим школама.“

Договор о заједничком наступу у ЕП, професор Часлав Копривица такође види као реакцију странака, снага, односно грађана чији је глас на стубу срама.

„На овај начин они показују солидарност и шаљу поруку антинационалним снагама да и они могу солидарно да делују, да схватају да им се интереси поклапају и да је реч о рехабилитовању демократског процеса као таквог. Јер ако се настави са овом тенденцијом ниподаштавања људи који се налазе с оне стране кода политичке коректности, односно они који су изнад тог кода, онда ће фактички тај систем сам себе да уруши.“

ЕУ на силазној путањи

Индикативно је, каже, у историјском смислу то што се показало да не постоји европска јавност, као што не постоји ни европски језик ни европска отаџбина и да је тај процес раста степена сраслости, кохезије међу појединим државама ЕУ прошао свој врхунац и да се налази на силазној путањи.

„Ми ћемо пратити рехабилитовање принципа националитета и засебних држава, а то се показало значајним услед кризе изазване најездом миграната, која је показала да наднационално средиште ЕУ није кадро да се са тим носи. Државе које су браниле принцип суверености као Мађарска и Пољска, уз замерке које се могу дати владајућем антируском шовинизму у Пољској, стављене су на стуб срама“, каже професор Копривица, подсећајући како је недавно председник пољске владе био стављен дословно у магарећу клупу док су га разноразни посланици у ЕП прозивали на начин који је изазивао осећај горчине.

Да ли је у околностима када су неототалитарним режимима неолибералне левице на располагању механизми контроле могуће променити карактер ЕУ, Трифковић каже да не би нагађао на ту тему, али да је ово свакако покушај да се заустави марш ка ивици провалије.

Бивше земље Совјетског лагера отпорне на либерализам

Као апсурдно, али савршено истинито Трифковић запажа да земље које су припадале бившем Совјетском лагеру имају далеко већи степен способности одбране од смртоносних инфекција постмодерног либерализма, него земље хедонистичког и егоистичког капитализма које су још од шездесетих наовамо прогласиле индивидуу као сувереног креатора сопствене судбине.

„Сећам се анегдоте када сам давно летео из Европе за Чикаго са Американцем који ми је рекао да је у овој фази свог живота будиста. Помало цинично сам приметио да у следећој фази може да буде муслиман или анимиста или неопагански вишебожац, на шта је одговорио — видећемо.“

Дух Источне и Западне Немачке

С друге стране, бивше земље Совјетског лагера имале су, каже, паралелно с једне стране власт састављену од партијских лакеја Москве, а с друге стране друштво мање-више нетакнуто од стране те власти.

Рушење Берлинског зида 12. новембра 1989.

„После Мађарске револуције 1956. режими у источној Европи дигли су руке од наде да ће индоктринирати своје народе. Највидљивији пример била је Пољска, у којој је све време комунистичке власти Црква имала изузетно снажну и утицајну улогу и у којој обичан свет није давао пет пара за пароле владајуће партије. Слично се догодило и у Источној Немачкој ограђеној жицама, где видимо да је у државама Саксонија и Тирингија које су део бившег ДДР-а, Алтернатива за Немачку најснажнија политичка опција са 23, 24 одсто гласова, а да је друга у Брандебургу, који је такође припадао ДДР-у.“

Ова странка је, каже, у Западној Немачкој слабо котирана, јер је то део Немачке који је припадао западноевропском, индивидуалистичком либералном консензусу.