Русија је после пораза на Пољуду од Хрватске несрећним аутоголом Фјодора Кудријашова приморана да заобилазним путем иде ка Светском првенству у Катару наредне године.
„Зборнаја команда“ кроз пакао баража, где ће се у полуфиналу састати са Пољском, а у потенцијалном финалу са бољим из дуела Шведска – Чешка, тражи карту за Мундијал, јер с прве позиције није могла због пораза од Хрватске и пада на друго место.
Како је данашњи фудбалски живот веома уређен, препун обавеза што посао селектора чини изузетно тешким јер нема када да окупи играче, Карпин је дошао на идеју да окупи играче у слободно време и то без икаквог тренинга.
Некада је селектор националног тима могао да тражи од савеза додатни тренинг камп, уколико је постојала потреба за тиме, те се репрезентација лако претварала у клуб, а сада је реалност потпуно другачија.
Новинар руског „спортбокса.ру“ Андреј Колесников, присетио се у ауторском тексту како је државно првенство Русије у прошлости знало да прође без репрезентативаца који су у међувремену бескрајним турнејама по свету брусили форму.
Тако је 1966. године која је за Русију била најуспешнија по учинку на светском првенству, репрезентација СССР одиграла чак 32 пробне утакмице, углавном против клубова у Бразилу, Чилеу, Аргентини, Југославији, Швајцарској, Аустрији, Белгији, Чехословачкој, Шведској, нешто и код куће.
Ипак, данас од тога нема ништа. Сурова реалност модерног фудбала не дозвољава да се репрезентација окупља и да тренира мимо предвиђених УЕФА и ФИФА термина.
Зна се тачно шта каже календар и он је „црвено слово“.
Савез то никако не сме да злоупотреби јер би клубови лако могли да га нападну бројним тужбама које би са лакоћом добили на суду. Али, треба узети у обзир вапаје селектора да желе више да раде са својим играчима на путу ка остварењу заједничких циљева од националног интереса.
Али, где и како добити то заједничко време које је практично немогуће издејствовати због свега неведеног. Карпин је очигледно пронашао начин. Позвао је играче да лично време подреде састанку у Москви у једном престоничком хотелу.
Без лопте, без терена, само разговор како би се екипа што боље спремила за тешке окрпшаје у баражу и све оно што је тамо чека.
Иницијатива је била изванредна и упалило је. Играчи су се радо одазвали, и према писању руских медија, нико у њиховој отаџбини нешто овако досад није предузео. Карпин је у Москви радио са екипом без фудбалског терена и без лопте.
Јер, нису ноге те које захтевају обуку, већ глава.
Дијагноза Карпина о тренутном стању репрезентације Русије савршено се уклапа у формулу класике, према којој пустош није у орманима, већ у главама.
Утакмица се губи не зато што је неко погрешно ударио лопту, већ је погрешно замислио ситуацију. Руси су на Пољуду били спремни за борбу, али не и за игру. Били су плашљиви пред величном имена, иако су потенцијално били у стању да адекватно одговоре.
То је отприлике била логика селектора Валерија Карпина после болног пораза од Хрватске, у којем је руку на срце, на кишом натопљеном терену у Сплиту, постојао само један – Хрватска!
Карпин је после Сплита ослобођен свих илузија и не одустаје од свог подухвата. Он и даље жели да скине окове страха са својих ученика, да из њих извуче способност да креирају, стварају, а не само да трче.
Управо је састанак у Москви био то. Да тренира ум и срце екипе, сада, па поново када се укаже прилика јер у марту следи оно право, када Русијa нема правa на грешку уколико жели да се попут Србије нађе на Светском првенству у Катару.
Карпин је све, само не обичан тренер, селектор, што потврђују његове оригиналне методе које није лако применити у суровости модерног фудбала.
Нашао је начин и спреман је да покуша – јер, фудбал се не игра ногама, него главом, а када сви на терену дишу и размишљају као један, онда је далеко лакше испунити зацртани циљ који је свима врло добро познат.