Најава веома оштрих тензија: Зашто радници у Америци масовно дају отказе

Многима је вест о томе да су усред пандемије радници у свету масовно почели да дају отказе изгледала невероватно. Колико до јуче била се битка за спас радних места које је пандемија и глобални пад привреде довела у питање. Оживљавање производње је, међутим, светској економији донело нову главобољу. У потрази за бољим запослењем радници отказују уговоре о раду, најчешће у трговинама и услужном сектору. Ветар у леђа им је, како се оцењује, дало и то што је протекла година практично била година мале потрошње, због чега су, уз државну помоћ, акумулирали довољно новца да себи могу да приуште потрагу за бољим послом.

У Америци у којој је феномен радничких отказа најраширенији, он је већ крштен „великом оставком“. Током августа рекордних 4,3 милиона Американаца је дало отказ, док је у исто време било 10,4 милиона огласа за посао, објавио је у октобру Статистички биро за рад САД-а. Стопа добровољних отказа, која се мери у односу на укупну запосленост, порасла је у том месецу 2,9 одсто, што је највише од краја 2000. године.

Економисти су сагласни у томе да је напуштање посла типично онда када људи верују да могу да нађу бољи. Уз то, људи су током пандемије и закључавања имали довољно врмена да се баве другим стварима, па и да преиспитују вредности онога чиме се баве, тако да су се одлучили на промене. Више од половине анкетрианих америчких радника је рекло да планира да тражи нови посао у наредној години.

"Амерички радник је сада уверен да има преговарачку предност и да може да добије пристојну плату, као и да има утицај на то како ће изгледати услови рада“, каже главни економиста конултантске куће РСМ Џо Браселс за Си-Ен-Ен. И то није само питање чисте економије, већ и оцене квалитета и сврхе живота, сматра он.

Људи се све више окрећу сопственом бизнису, па су се од јануара до октобра Бироу за попис становништва пријавили предузетници у намери да региструју 4,54 милиона нових предузећа, што је 56 одсто више у односу на исти период 2019. године. То је највећи број од 2004. године.

Коментаришући ову појаву Павловић за Спутњик каже да то није продукт пандемије, него је она само убрзала процес који је последица изузетно ниских плата и веома лоших услова рада код великог броја једноставнијих послова.

Људи су једноставно одлучили да искористе прилику и нађу себи неко друго решење. На то ће их, сматра он, терати и чињеница да раде све више за све мање пара, јер плате не расту, за ралику од инфлације.

А те распоне је ова пандемија још додатно заоштрила, колико год да су они који су се вратили на посао успели да издејствују неко повећање цене рада. Само би им фалило да нису успели ни толико да постигну уз инфлацију од шест одсто. Али ту и даље нема реалног повећања плата, каже он.

На питање, шта можемо да очекујемо у будућности, да ли ће се када се ситуација са пандемијом сасвим примири све вратити на старо, или ћемо имати неке нове трендове у складу са овим што се тренутно дешава, он није оставио простора за оптимизам.

„Мислим да се ништа неће вратити на старо када су у питању западне земље. Долази период када ће укупно животни стандард у Европи, пре свега, па онда и у Америци нужно пасти, јер се добар део тог животног стандарда заснива на нереалним факторима. Један је исисивање пара из других држава у свету, па се ипак нешто прелива и једном њиховом ширем слоју. Други фактор је невероватна задуженост која прикрива право стање ствари“, каже Павловић.

Тако нам, додаје он, изгледа да су грађани и даље конзументи, што јесте тачно, али зато што су све задуженији и задуженији. Павловић сматра да њих тек чекају ломови.

Сада су, како напомиње, почев од кризе из 2008. испуцали све што је могло да се уради кроз монетарну политику и кроз даље задуживање које омогућава да систем функцинише. Задуживање није само јавно, када се задужује држава, него и приватно, тако да томе има краја. Зато сматра да ће када дође до подвлачења црте бити врло великих проблема.

Каже да су и сами Американци који се баве запосленошћу недавно рекли да доста добри статистички показатељи нису релани.

„Располажу они правим подацима, али је проблем у томе што када их ставе пред себе они који доносе одлуке и дођу до закључка да мора да се прерасподели унутрашње богатство кажу - добро, пошто то не долази у обзир, хајде да видимо шта ћемо да радимо“, сликовит је Павловић.

Браселс, пак, сматра, да је реч о „златном добу америчких радника“ и да се оваква ситуација дешава након великих ратова или депресија. Прошли смо, каже, кроз шок који је изазвао неочекивану промену у популацији и требаће неко време да то решимо, помирљив је овај економиста.