Ствар је „закувала“ ЕУ која ће, чинило се, пре да натера краве да саме пакују млеко, него сељака на Балкану да се одвоји од ракијског казана.
У Федерацији БиХ су лепо преписали хрватски пропис усклађен са бриселским законодавством, како је објашњено, све због будућег чланства у ЕУ. Треба се на време припремити за тај корак, колико год се то многима чинило далеко.
Али за разлику од одговорног Сарајева које би, како то предвиђа преднацрт закона, да ограничи количину ракије испечене за сопствене потребе, Бањалука другачије гледа на ракију. Према пропису РС, свако за властите потребе може да произведе ракије колико год жели.
Може и ракија да стане на ЕУ пут
Због тога су неки у Федерацији најавили да ће ако им буде ограничено да за личне потребе испеку највише 50 литара ракије годишње, казане преселити у Републику Српску. Ето још једног српског саплитања на путу БиХ ка ЕУ.
Видећемо хоће ли преднацрт закона преживети јавну расправу која је у току. Његови критичари су били гласни, нарочито они из Градачца и околине, где има око шест милиона стабала шљиве.
Домаћини који имају и по 100 и више стабала те воћке, уколико испеку више од 50 литара годишње, без обзира да ли је за продају, или за сопствене потребе, мораће да се упишу у регистар произвођача. А онда то подразумева још сијасет других ствари, односно трошкова.
А шта је 50 литара годишње. „Нема ни за понети“. Како некоме на овим просторима да у кућу уђеш, да дођеш на радост, или жалост, без боце ракије. Не знају то ЕУ стандарди. Тога тамо нема.
Како објашњава Сенад, управо из околине Градачца, са око 100 стабала, зависно од године, може да убере око две тоне шљиве и од тога испече 200 литара ракије.
Печење ракије на Балкану је ритуал, део традиције који окупља породицу, комшије, пријатеље око ракијског казана
© Flickr / Lorenzo Ridi
Мука с „мученицом“. Шта с вишком шљиве. Марјан, такође из истог краја, испричао је како изгледа његов план Б.
У Федерацији шљива, казан у Српској
Пошто се према закону Републике Српске о јаким алкохолним пићима свако ко пече ракију за властите потребе не сматра произвођачем и може да је испече колико жели, казан ће, каже, преселити у РС.
У Федерацији ће да бере шљиву, а казан ће држати недалеко од куће, у РС. Мада је и он, као и Сенад, скептичан да ће предложени закон уопште заживети у Федерацији. Па неће, каже, народ само пекмез пећи.
И тако у БиХ опет без консензуса два ентитета. И опет ће бити криви Срби који се не владају по мери Брисела, који не зна да печење ракије овде није само производња и продаја.
На овим просторима то је ритуал, део традиције који окупља породицу, комшије, пријатеље, где се поред ракијског казана, најчешће наслеђеног, уз мезе и неизбежно пробање ракије, наздравља на радост и берићет.
Е, само што у томе уме и да се претера. ЕУ, очигледно, мисли на све нас. Јер у том казану је и Србија на путу ка ЕУ, у којој се, такође, производња за личне потребе не ограничава.
Уосталом, ово је 21. век и као да би то била прва традиција коју би Балканци због Брисела жртвовали.