Филмом Валешинског „Милош Шобајић 2016-2021“ , као и изложбом „Моја житна поља“, у Галерији Комбанк дворане 16. децембра биће обележено сећање на једног од највећих српских и светских сликара.
Шобајићев подвиг и сећање на њега
О петогодишњем дружењу са славним сликаром, пратећи га од изложбе до изложбе, Велешински је снимао детаље, амбијент и атмосферу. Од тога је сачињен и документарни рад трајању од 26 минута, захваљујући коме ће публика у Комбанк дворани моћи на посебан начин да завири у сликарски али и стварни свет Милоша Шобајића.
„ Наша идеја је била да обележимо Милошев рођендан 23. децембра, али с обзиром да га више нема, одлучили смо да уприличимо сећање на њега и то у простору где је одржао своју последњу изложбу“, каже за Спутњик Владимир Валешински.
Сећањем на сликара као да се још једном потврђује Шобајићево уверење после књиге „Мојих девет живота“ да је и он као феникс који умире и поново се рађа. За редитељ филма, то је трајна потврда Милошеве јединствене уметничке али и људске појаве.
„Био је посебан човек, уметник са толиком енергијом да је остало помало загонетно одакле је све то долазило, та вредноћа, истрајавање у раду... Стално је радио на унапређењу свега, што се видело на изложбама на којима је стално уводио нове форме. Све сам то у последњих пет година његовог живота бележио камером, правећи кратке филмске записе, цртице, хватао његове идеје“, објашњава Валешински.
Свака Милошева изложба, подсећа он, имала је име а прва коју је филмски испратио била је „Корак“.
„На почетку је „Корак“ , та Милошева идеја о нашем корачању на путу ка Европи која има велику симболику. Следи циклус „Широм раширених руку“ са велике изложбе из Библиотеке града на којој је такође презентован и кратки филм у којем једна планета, Земља, лети ка Шобајићу и он се судара с њом… Документовао сам и поставку „Гушење“ циклус о томе „да нас гуше али никако да нас угуше“, потом „Прогон“, из времена када су кренуле избеглице… Све што се стварно дешавало додиривало га је, подстицало идеје. Ја сам то бележио и на великој изложби у новосадском музеју на којој су биле представљене Шобајићеве и слике и скулптуре – презентовали смо и тај видео материјал“, каже редитељ.
Из петогодишњег „праћења“ овог јединственог уметника Валешински истиче свој утисак о Милошу Шобајићу као човеку невиђене енергије који никада није мировао, али и о човеку који је непрекидно пратио збивања у свету, посебно у нашој средини. Из тих је збивања и црпио теме, увек живе и актуелне, а главна је била - прогоњени човек.
„Те теме нису биле случајне, будући да је Милош био човек који размишља и то својим мозгом. Све то на његовим радовима производ је дешавања и представља његову реакцију на та дешавања. Стално су му се отварале нове слике“, подсећа Валешински.
Како је велики српски сликар био на корак од Гиниса
Једна од великих идеја била је и слика за Гиниса, велико платно од два ара које је Милош завршио прошлог лета. Владимир Валешински био је сведок настајања тог платна.
„Милош је током прошлог лета урадио платно 20 х 11 метара, са идејом да ту највећу слику у свету постави у Београду, на некој од зграда. Ја сам снимао њено настајање у атељеу на Вилиним водама, у филму о томе постоји запис. Та би слика практично ушла у Гинисову књигу, али би отворила и један нови правац у уметности: макро сликарство. Милошева идеја је била да се на зградама уместо реклама произвођача и производа нађу наши уметници. Замислите да се крећете по граду и видите те слике, а истовремено то су радови које могу да оду у Париз, Барселону, било где и буду изложене у амбијенту неког града.“
У филму се, каже, види како је Шобајић радио на овом платну и на неподношљиво високим температурама.
„Дивио сам му се, с обзиром на године које је већ имао, дивио сам се тој енергији која није посустајала ни на 39 степени целзијуса. Не, настављао је да ради на патосу хале у Вилиним водама, његови студенти су му мало помагали. Део тог рада и амбијента се види у филму. Та је слика завршена а колико знам завршен је и рам у који треба да буде смештена да би се прикачила за фасаду. Та величанствена слика сад стоји и чека да буде постављена. Колико ми је познато идеја је била да буде постављена на фасади трезора Народне банке, али видећемо да ли ће бити тако или ће локација бити промењена. Милошу Шобајићу свакако предстоји и отварање музеја у граду Београду, тако да верујем да ће о њему и његовом делу још доста бити речи“, уверен је редитељ Валешински.
О филму „Милош Шобајић 2016-2021“ који траје 26 минута каже да није биографски, већ документ о последњих пет година Шобајићевог живота у којима га је пратио од изложбе до изложбе, од Ваљева, Новог Сада, Београда, Панчева, све до сликарских колонија у унутрашњости. На питање ко је за њега био Милош Шобајић, Владимир Валешински одговара:
„Милоша можете да гледате са две стране: као човека са дечијом душом, толико искреног, као човека од ког никада нисам чуо ништа лоше о било коме. А са друге стране – ту је та радна експлозија: кад уђе у атеље и кад се пресвуче видите како почињу само да севају боје. Као да је отварао нека нова врата у себи, у сликарству која воде у нове димензије…“