Чинило се да је пред девојкама дуг и срећан живот. Међутим, Зита је стално била болесна и преминула је 2015.године од вишеструке дисфункције органа. Гита се тренутно бори против рака, али покушава да оствари сестрине снове.
Скоро умрла током порођаја
Зумријат Резаханова, мајка Зите и Гите, осећала је да носи близанце, иако су лекари упорно тврдили да се развио само један плод.
„Ово ми је трећа трудноћа и знала сам да носим близанце, али не могу да разумем како лекари то нису могли да виде на ултразвуку. Ја сам свакако за њих смислила два имена. Скоро да сам умрла на порођају, падала сам у несвест. Када се порођај завршио, нисам чула њихове гласове и помислила сам да су рођени мртви. Докторка ми је у том тренутку пришла, отворила пелену и показала. Нисам могла да разумем шта је то. У почетку нисам ни плакала, само сам вриштала“, присећа се Зумријат.
Близнакиње су рођене у октобру 1991. године у селу Џани-Џер које се налази четрдесет километара од Бишкека. Њихова породица је живела у малом насељу у ком није било квалитетне медицинске неге. Због тога се Зумријат вратила кући док су бебе остављене у болници, а затим послате у дечији дом.
Сијамске близнакиње Зита и Гита из Киргизије са мамом Зумријат
© Sputnik / Владимир Вяткин
/ „Првих осам година живеле су тамо. Али ја сам проводила више времена са њима него са Ахмедом и Залином. Старија деца су стално говорила како ме уопште не виђају. Са девојчицама смо прошли пакао. Код куће су могле на миру да умру. Сада круже приче и негативни коментари од људи, попут: „ Дочекала си да Зити и Гити ураде операцију, па тек онда да их вратиш кући.“ Али, морам да живим са овим осудама“, објашњава Резаханова.
Све ове године, Зумријат је тражила лекаре који би пристали да ураде ризичну операцију њеним ћеркама. Када би видела како иде поштар, молила се да ће доћи до њене капије и дати писмо са одговором из неких од клиника.
Гита и Зита су се често свађале, а чак и тукле. Једна је хтела да шета, друга да гледа телевизор, једна да одмара, а другој сан није долазио на очи.
„Лежиш ујутру и чекаш да се сестра пробуди. Све акције зависе од ње. Обе смо биле јако уморне од таквог начина живота“, присећа се Гита. „Ипак, понекада смо умеле лепо да се договоримо. „Ја ћу десет минута да гледам филм, а онда идемо у шетњу.” Када нисмо успевале да постигнемо договор, решење би била туча. Ко победи, могао је да бира шта жели да ради“.
Близнакиње нису могле самостално да ходају, иако су покушавале на штакама. Имале су по једну ногу, али није било могуће истовремено управљати њима.
„Зита се 2001.године озбиљно разболела, лекари су нам рекли да се припремимо на најгоре. Једном приликом када сам дошла у болницу ,видела сам Риту како храни своју сестру и говори: „Ако она умре, ја ћу такође умрети. Схватила сам да се операција раздвајања мора обавити у сваком случају, чак иако нека од њих не преживи. Један живот не би требало да зависи од другог. Нисам желела да се заврши као што се десило са Дашом и Машом“, додаје она. (Зумријат мисли на сијамске близанце Кривошљапове). Марија је преминула од срчаног удара, док је Дарија умрла од интоксикације само седамнаест сати касније. Сестре су имале заједнички систем циркулације.
„Ударала главом о зид“
Болница Филатов у Москви такође је одбијала да се близанцима уради операција. Али, Зумријат није хтела да одустане.
„Упозорила сам их да нећу отићи док их не оперишу. Објаснили су ми да ће остати тешки инвалиди. Али, оне су већ инвалиди, а овако ће свака од њих имати свој живот. Девојке више нису могле, буквално су мучиле једна другу“.
Зиту и Гиту су оперисали. Обе су преживеле без обзира на разочаравајући резултат. Оне су имале по једну ногу, један бубрег и пола карличног прстена. Мокраћни канал и црево су провели кроз трбушни зид. Неразвијена трећа нога је уклоњена, док је са ње узета кожа како би се закрпила рана на стомаку.
„Прво нисмо схватиле шта се догодило“, говори Гита. „Осетила сам Зиту, иако смо већ биле раздвојене. После операције, руке су ми биле везане, али сам некако успела да се откријем, тражила сам је, ње није било. Бризнула сам у плач. Моја сестра је лежала на другом кревету, али ја њу нисам могла да препознам јер је била отечена, а ни она мене. Сећам се њених првих речи: Моћи ћу да ходам”.
Зумријат је пред девојкама покушавала да буде срећна и да се радује успешној операцији, али је у ходнику болнице плакала и „ударала главом о зид“, јер није могла да их гледа тако унакажене.
Сестре су учене да ходају уз помоћ протеза. Конструкција није била причвршћена за патрљак као обично, него је захватала грудни кош. После дуге рехабилитације у Москви, Зита и Гита су се вратиле кући.
„Завршиле су школу, али нису имале шта да раде, због тога су биле тужне“, присећа се њихова мајка Зумријат. Мама им је стално напомињала онај период када су желеле на било који начин да се забаве, али само да буду одвојене једна од друге.
Зумријат је купила књигу „Немој бити тужан“ у којој постоји реченица: “Ако тражиш душевни мир, научи да разумеш Куран.“ Близнакиње су одлучиле да почну са учењем. У почетку их нису примили у медресу, али је њихова мама покушала да објасни да ће девојке умрети уколико ништа не буду радиле.
Зита није дуго издржала у медреси: дошло је до пролапса стоме. Операција није ништа помогла и постајало је све горе. Она је умрла 2015.године од дисфункције више органа.
„Још увек не могу да се помирим са тим да је више нема“, признаје Гита. Понекад погледам у огледало и као да видим њу у одразу, као да ми се чини да је она сада негде у Москви, далеко од нас. Мама, Зита и ја смо смо биле тројке, а сада смо двојке.“
Заједнички снови
Гита се уписала на Исламски колеџ у Ошу. Сестре су маштале да постану хафизе Курана које ће напамет знати свети текст на арапском.
„Отишла сам да остварим наш заједнички сан“, прича Гита.
Она је сада већ хафиза, а такође предаје арапски језик.
„Моја мајка је остварила Зитин други сан“, додаје Гита. Њена сестра се надала да ће једног дана њихово село имати центар за децу са инвалидитетом, а сада је отворен у Џани-Џеру.
„После смрти моје ћерке, завршила сам на кардиологији. Једва сам се извукла, али сам помислила на то да се читав живот борим и упитала се да ли сада треба да одустанем и умрем. Одлучила сам да отворим центар за децу са сметњама у развоју који носи назив по Зити и Гити. Имамо 25 ђака са Дауновим синдромом, церебралном парализом и менталном ретардацијом. Учимо децу да пишу, читају. Држимо часове примењене уметности, вокала, а ту је и помоћ психолога. Инвалиди могу да имају друштвени живот. Сада је шеста година како нема Зите, а већ пет година постоји наш центар”, прича Зумријат.
Другој близнакињи је дијагностикован рак 2019.године - аденокарцином другог степена.
„Гита је тада већ радила, није хтела нигде да иде. И рођаци су је одговарали. Али испоставило се да има тумор”, прича мајка.
Гита се вратила из престонице после још једног прегледа. Тренутно има ремисију тумора. Али поред онкологије, постоји много других проблема.
„Свака три месеца летимо за Москву. То се деси када се стент зачепи, бубрег почне лоше да ради, температура буде близу 39 и почну јаки болови. Ако не пијете антибиотике, настаје упала”, објашњава девојка.
Сијамска близнакиња има руско држављанство, али не планира заувек да оде из свог села. Каже, овде има огромну породицу и не жели да напусти родно место.