„Русија, Кина и Иран представљају војне претње које захтевају одговор Вашингтона“, агресивно позива овај лист и наводи да се „америчко војно планирање деценијама заснива на способности вођења два рата у различитим деловима света. Али чак ни најсуморнији стратези нису планирали три рата у истом тренутку. Администрација Џоа Бајдена тренутно је суочена с војним кризама у Европи, Азији и на Блиском истоку. Заједно, оне чине највећи изазов глобалној моћи Америке од завршетка Хладног рата.“
Бубњеви рата
Као неизоставни шраф у пропагандној машинерији Запада, и лондонски лист укључио се у кампању производње страха и нормализације могућности избијања оружаног сукоба.
„Неки аналитичари брину да се Америка суочава с координисаним глобалним нападом ревизионистичких сила“, указује „Фајненшел тајмс“ на бившег шведског премијера Карла Билта. Он позива своје колеге-заговорнике америчке хегемоније да „поразмисле о могућности истовремених напада на Тајван и Украјину. Такав сценарио није претеран као што звучи... Један с другим, ова два освајачка акта фундаментално би променила глобални баланс моћи и означила смрт оног светског поретка који је деценијама подупирао глобални мир.“
У свету у коме обитавају Карл Билт и њему слични, евидентно, глобални мир одржаван је у савршеном стању у оном поретку у коме су Американци и њихови савезници могли безбрижно да сеју смрт по Ираку, Србији, Авганистану, Либији, Сирији... Док сада, кад Америка више није у таквој могућности, примећује Билт, „бубњеви рата могу да се чују потпуно јасно“.
О рату пише и „Форин аферс“, уз оцену да се Америка припрема за „погрешан рат“ са Кином око Тајвана – утолико што тај рат треба да буде дуготрајан а не кратак, па се решење које тражи водећи амерички спољнополитички магазин налази у „агресивном гомилању муниције и војне опреме“. Војно-индустријски комплекс, који све то треба да произведе и наравно прода, засигурно већ сада лакомо трља руке...
Док у лошој репризи хистерије око непостојећег ирачког оружја за масовно уништење која се окончала уништењем америчке репутације – Ирачани су ту били колатерална штета – „Вашингтон пост“ упозорава да се Иран сад налази надомак прављења нуклеарне бомбе.
Показивање мишића
А „Фајненшел тајмс“, с дозом опреза која само подсећа на разум, наводи да Бела кућа, „упозорена на све ове опасности“, „зна да мора да бира своје битке, или ризикује да буде опасно преоптерећена.“
„Где Америка треба да покаже своје мишиће?“, поставља питање лондонски лист, и предвиђа да војну опцију САД неће експлицитно одбацити, но, „највероватније ће се ослонити на економско и дипломатско оружје... То неће означити почетак Трећег светског рата. Али би могло да означи крај глобализације.“
Опасније од тога, међутим, притом верно осликавајући атмосферу која се креира у јавности на Западу, „Фајненшел тајмс“ опомиње и да ће „америчка моћ и кредибилитет опасти и кроз серију мање спектакуларних компромиса који колективно сигнализирају да Америка попушта. У деловима Европе већ се огласио аларм јер Бајденова администрација говори о новом безбедносном договору с Русијом у Европи. Ако се САД повуку пред руском претњом Украјини, Кина ће бити охрабрена да појача застрашивање Тајвана а Иран би могао да убрза рад на нуклеарном акцелератору. Амерички савезници, кључни за глобални досег Вашингтона, могли би да се обесхрабре и да почну да се осипају.“
Па зато ваљда компромиса не сме да буде. А то нас онда враћа на војно-техничку алтернативу на коју упозорава Русија...
Да ли ће Запад чути руска упозорења? Зашто се све више говори о рату као могућем исходу текућих криза? И може ли мирним путем Америка да одустане од својих тежњи за доминацијом?
О овим су питањима у „Новом Спутњик поретку“ говорили генерал-мајор у пензији Митар Ковач, директор Евроазијског безбедносног форумаи дугогодишњи спољнополитички уредник у Танјугу Борислав Коркоделовић.
Зидови и црвене линије
Објашњавајући зашто се у западним медијима главног тока у последње време учестало пише о рату као могућој опцији, Борислав Коркоделовић каже да је реч о комбинацији унутрашњих и спољних разлога: „С једне стране, упозоравање на спољну претњу представља начин да се скрене пажња са огромних унутрашњих проблема који потресају и Америку и Запад уопште. Истовремено, реч је о додатном елементу притиска на Кину, Русију и Иран, који јесу силе у успону и због тога се доживљавају као претња за доминацију Запада.“
„Сједињене Државе дошле су до три стратешке тачке на којима немају право решење;притом, да је војно решење икада и било могуће, оно би одавно већ и било примењено. А сада се САД налазе пред зидом, како у односу на Русију, тако и у односу на Кину и у извесној мери и у односу на Иран као регионалну силу која контролише добар део Блиског истока,“ напомиње генерал Ковач.
„И сам председник САД Бајден рекао је да војно ангажовање Америке због Украјине или Тајвана не долази у обзир“, подсећа Борислав Коркоделовић. „А сасвим је сигурно да ни Русија ни Кина не желе рат. Управо је у том циљу избегавања сукоба, уосталом, Москва и објавила листу својих црвених линија у погледу даљег ширења НАТО-а на исток, док Пекинг има времена да сачека да сам Тајван прихвати да је интегрални део Народне Републике Кине.“
Право питање, међутим, истиче генерал Ковач, односи се на другу страну и њене намере: „Украјинска војска годинама се већ спрема за ескалацију кризе и агресију на побуњене области на истоку земље... Сједињене Државе неће се директно умешати у евентуални сукоб, али већ су довољно учиниле када је реч о јачању офанзивних карактеристика украјинске војске. Све то може да буде искоришћено и за увлачење Русије у сукоб, који она покушава да предупреди повлачењем јасних црвених линија.“
На том трагу „Вашингтон пост“, позивајући се на своје изворе, ових дана открива да ЦИА и друге америчке обавештајне службе проучавају начине да обуче и наоружају герилу у Украјини у случају да је Русија нападне – што је, како се чини, сценарио који Запад понајвише и прижељкује и подстиче, иако своје супарнике у Москви (као и у Пекингу и Техерану) оптужује да имају освајачке и агресивне намере.
Фактори одвраћања
А један од страхова који се исказују на Западу док својим поступцима ремети односе са силама у успону – страх од све садржајније координације између Русије, Кине и других фактора на подручју Азије, попут Ирана или Индије – као да се обистињује.
„Приликом прошлонедељног видео-самита председника Путина и Си Ђинпинга“, скреће пажњу Борислав Коркоделовић, „Кина је, у погледу украјинске кризе, у подршци Русији отишла и пар корака даље него што су очекивали чак и кинески аналитичари. Истовремено, упркос доста лошим односима Кине и Индије, на које су рачунале и САД, Русија је успела да их доведе у заједнички тим и најављен је самит лидера тих земаља већ почетком наредне године. Иран се, као важна регионална сила, у септембру прикључио Шангајској организацији за сарадњу, Пакистан је после приближавања Кини почео да развија и односе са Русијом, а чланице АСЕАН-а отворено су поручиле Америци да не желе да учествују у њеној свађи с Кином... У том делу света догађа се читав низ позитивних померања на мултилатералном плану.“
А продубљивање сарадње Русије и Кине на војном плану постало је још једна и те како битна околност коју ће западни стратези морати да узму у обзир у својим калкулацијама.
„У нормалним временима, вероватно у овако кратком времену не би ни дошло до успостављања оволиког међусобног поверења и сарадње чак и у производњи савремених војних технологија. Под притиском Запада убрзан је тај процес успостављања стратешке сарадње, која је дошла и до оперативне сарадње и увезивања система командовања једне и друге војске на њиховим заједничким вежбама. И то је сад постало веома битан фактор одвраћања, како у погледу ситуације на западној граници Русије, тако и у вези са кинеским проблемима око Тајвана и у Јужном кинеском мору,“ закључује генерал Ковач.