Како смо од дечјих дружина стигли до усамљене деце с измишљеним другарима / видео /

Сећате ли се јунака из Ћопићевог романа „Орлови рано лете“, дечака из Павлове улице, дружбе Пере Квржице или дружине „Сињи галеб“? Пријатељство и заједништво биле су вредности уз које су одрастале генерације читалаца у другој половини прошлог века.

Нови век донео нам је и нове књижевне јунаке, махом усамљене појединце. Шта нам то савремена књижевност за децу открива о нама самима?

„Двадесет први век у књижевности за децу нуди индивидуализоване јунаке, нема више романа о дружинама. Роман о дружинама је продукт прошлог времена, мада има покушаја да се та идеја сада реактуализује. Ипак, када погледате савремену, рецимо, српску књижевност, доминантни су индивидуални јунаци који крећу у авантуре или решавају препреке. Савремено дете је највећим делом усамљено дете и то је лепо приказано у књижевности за децу, од романа 'Аги и Ема' Игора Коларова, па надаље. И управо зато што је усамљено, може да машта о неким измишљеним пријатељима“, наводи професорка књижевности за децу Јелена Панић Мараш.

Њено мишљење потврђује и књижевница Драгана Младеновић, која на примеру једног од својих књижевних јунака, Господина Оливера, објашњава на који начин се данашњи млади читаоци поистовећују с литерарним ликовима.

„Имам утисак да књижевни јунаци настају у очима читалаца. Када је реч о Господину Оливеру, прва мисао ми је да су то деца која су тек овладала читањем и да им треба понудити једноставан језик. Смислила сам свет који деца препознају: то је савремено доба, живот у вишеспратници. Осмогодишња девојчица Лаура која је слична многим девојчицама, брине о школи, весела је и радознала. Да тај свет не би био превише препознатљив, ту је и необичан јунак који има 185 година, мајушан је и живи у зиду Лаурине собе. Када се упознају, настаје читав нови свет. Идеја је да смо сви сувише усредсређени на себе и да уопште не примећујемо да постоје друга бића која живе паралелни живот с нама. Ако им дозволимо да постану део нашег живота, можемо да видимо стварност сагледану из другог угла. Лаура учи да гледа свет очима патуљка, он јој помаже да реши неке своје проблеме. То није сувише захтевно штиво, али је довољно интересантно да води младог читаоца до краја“, објашњава Драгана Младеновић.

Према њеном мишљењу, данашњи млади читаоци радије и лакше се поистовећују с усамљеним јунацима зато што живе у друштву у којем је индивидуализам много израженији него пре више деценија.

„Живели смо у доба социјализма, када је било нормално да у средишту књижевне приче буде скупина дечака, са по којом девојчицом која је у нечему изврсна. Живело се с идејом окупљања, дружења. Дружење је било на пиједесталу, што данас није случај. Стварност се рефлектовала на књижевност и, ког год савременог књижевног јунака да поменемо, он има неки недостатак - или је усамљен, или нема родитеље, или се од њега очекује да се бори. Читалац осећа благо сажаљење према јунаку и кроз њега побеђује. То је данас веома честа матрица у књижевности за децу. И Хари Потер је без родитеља, као и Пипи Дуга Чарапа. И она има неки хендикеп, али има и квалитете. Улога нас који пишемо јесте да ослушкујемо време и потребе читалаца, али верујем да на нас утиче и оно што се око нас догађа, те да несвесно на тај начин обликујемо нове светове“, сматра Драгана Младеновић.

Jелена Панић Мараш истиче да се књижевни јунаци с којима се као читаоци сусрећемо у детињству и младости урезују у наш ментални склоп, у начин размишљања, иако тога често нисмо ни свесни.

„Млади читаоци имају висок степен идентификације с књижевним јунацима и то им суштински помаже да заједно с њима пролазе кроз авантуре. Преко те идентификације они имају могућност да развијају емпатију и уживљавање. Касније, највећи део људи престаје да чита књиге, а посебно књиге за децу. Ипак, током живота осећамо да су ти јунаци остали урезани у нашу свест, у начин понашања, опхођења“, каже Јелена Панић Мараш.

Наша саговорница напомиње да књижевност за децу, без обзира на то што је у суштини маргинализована, омогућава деци да много боље разумеју свет око себе.

„Том Сојер је револуционарна књига из 19. века, а нама је занимљива, поред осталог, јер је превео Станислав Винавер. Занимљива нам је и зато што прави инверзију, па ми симпатишемо једног несташног дечака и саосећамо с њим. Пипи Дуга Чарапа је крајње револуционаран књижевни лик, занимљива је из сто и једног разлога. Објављена је 1945. године, а ми смо у тадашњој Југославији имали срећу да читамо превод оригиналног издања. Многе друге земље нису имале могућност да упознају Пипи Дугу Чарапу у оригиналу, јер она проблематизује темељне поставке овог света и цивилизације“, каже Јелена Панић Мараш.

Иако је готово неизоставни закључак сваког разговора о младима и књигама да данашње генерације нерадо читају и да су уроњене у виртуелни свет, Драгана Младеновић сматра да је увек било и биће деце која се једноставно „рађају гладна и жедна књига“.

„Нека деца уживају у причама до те мере да, чак и док не знају да читају, траже да им неко други чита или прича приче. Ја сам имала срећу да ми је деда читао бајке, углавном српске, а када сам и сама научила да читам, наставила сам да откривам светске бајке. Касније сам се сусрела са школском лектиром, па сам се информисала од другара шта су они читали, а онда смо у адолесценцији заволели Агату Кристи, потом 'Ловца у житу'... Сви ти ликови нам доносе много искуства, омогућавају нам не само да брже размишљамо него нам доносе и искуство другачијих светова“, каже Драгана Младеновић.

Јелена Панић Мараш подсећа на то да књижевни јунаци врло често прерастају у симболе културе и да већина њих превазилази оквире саме књиге, постајући предмет других уметности – позоришта, балета, филма, анимираног филма, стрипа.

Многе генерације су Тарзана, Пипи Дугу Чарапу, Мери Попинс, Моглија, Матилду или Харија Потера упознале захваљујући пре свега седмој уметности.

„Ти јунаци тако постају симболи одређених представа и схватања живота које репрезентују. Зашто су неки важнији за нас, а неки други нису? То је повезано са степеном идентификације, с неком врстом личног, животног искуства, афинитета. Важно је да се читајући и пролазећи кроз њихове авантуре, чак и ако нису богате, чак и ако су окренуте само ка унутрашњем свету, изместимо из себе и да боље разумемо овај свет“, наглашава Јелена Панић Мараш.

Она подсећа на то да су Алберта Ајнштајна једном приликом питали шта радити да би деца била што паметнија, а он им је одговорио: Читајте им бајке, а да би била још паметнија, читајте им још бајки.

„Бајке развијају машту и могућност да свет не видимо у ограниченим круговима и блоковима, пружају нам могућност да се изместимо из себе и да одемо у неке невероватне светове који се отварају преко фантастичне књижевности. Зашто је Хари Потер доживео планетарни успех? То је невероватан свет који је комуникативан са савременом децом. Ту је и могућност идентификације с јунаком који трага за идентитетом, а то је важно питање за савременог човека. У Харију Потеру млади читаоци откривају ко су, одакле долазе“, закључује Јелена Панић Мараш.