Одлазак легенде: Зашто је Дезмонд Туту омиљен у целом свету

Надбискуп Дезмонд Туту, добитник Нобелове награде за мир и ветеран јужноафричке борбе против владавине белачке мањине, преминуо је у 90. години у болници у Кејптауну.

Према Бабићевим речима, Дезмонд Туту је уз Нелсона Манделу имао кључну улогу у свргавању апартхејда и био је један од очева нације Јужноафричке Републике какву данас познајемо.

„Та нација је конкретно и симболично позната као „Нација дуге“, а реч је о термину који је сковао управо Туту. Јужноафричка Република је, услед социјалних разлика које у њојо постоје, држава дубоких подела, а Туту је био та фигура спајања, особа који је премошћавала разлике између Јужноафриканаца и био њихова тачка окупљања“, оцењује стручњак за политичка питања Африке.

Шта више, додаје наш саговорник, може се рећи да је он у практичном смислу поднео и већи терет борбе од Манделе јер је радио на терену док је Мандела био у затвору.

„Када је Мандела постао председник земље Дезмонд Туту је узео учешће у такозваној Комисији истине и помирења у Јужноафричкој Републици, чији је циљ био да помири завађену земљу. По речима самог Манделе, Туту је сачувао ту државу од мржње и освете“, истиче Бабић.

Чувени надбискуп је, како каже, постао активиста и на глобалном плану.

„Он се, између осталог, залагао за мир у Гази и због тога је често долазио у сукоб са Израелом, а био је и велики противник рата у Ираку. Многи кажу да је Туту био активиста и за права хомосексуалне заједнице, али ми се чини да је то мало пренаглашено јер је он заправо, у складу са својим хришћанским опредељењима, говорио „да су сви Божја деца“ и залагао се за борбу против њихове дискриминације. Због тога је био омиљена фигура у целом свету“, појашњава Бабић.

Као прави „морални компас“ и савест Јужноафричке Републике Туту је наставио, напомиње Бабић, да упућује критике и онима за које се лично залагао да дођу на власт, попут Афричког националног конгреса (АНЦ).

„Чини ми се да је после скандала са председником Џејкобом Зумом изјавио да више неће гласати за АНЦ јер је сматрао да је та партија испунила своју улогу, те да је као што је некад била доносилац демократије у Јужноафричку Републику, сада постала терет тој демократији. Међутим, упркос бритком језику и критикама он је остао омиљена личност и не могу се пронаћи контроверзе у у његовом политичком, па ни приватном деловању. Једино што су његови пријатељи умели да му замере било је то да је понекад превише емотивно и бурно реаговао на ситуације из јавног друштвеног живота, као и то што му је неуспех тешко падао“, указује наш саговорник.

Туту је, посећа Бабић, 1984. године добио Нобелову награду за мир због свог ненасилног противљења апартхејду.

„Управо та награда дала је публицитет и снагу борби која је потом довела до коначног пада апартхејда. Такође, можемо рећи да је Дезмонд Туту био фигура која је у потпуности оправдала додељену му награду и током читавог свог живота остао ју је достајан. Никада је није укаљао, као што се то у неким каснијим случајевима знало догодити са, на пример, премијером Етиопије Аби Ахметом, премијерком Мјанмара Сан Су Ћи или пак Бараком Обамом који је изјавио да му још увек није јасно због чега је добио Нобелову награду“, каже Бабић.

Дезмонд Мпило Туту је рођен 1931. у Клерксдорпу, Трансвал, а његови родитељи су говорили језиком Коса из племена Банту. Када је имао 12 година, његова породица се преселила у Јоханесбург. Туту је најпре био учитељ, али је напустио посао када је Закон о образовању Бантуа ступио на снагу 1953. године, који је консолидовао сегрегацију у јужноафричким школама.

Рукоположен за свештеника 1960. године, наставио је да служи као епископ Лесота од 1976-78, помоћник епископа Јоханесбурга и ректор парохије у Совету. Постао је бискуп Јоханесбурга 1985. и именован је за првог црног надбискупа Кејптауна, а високу позицију је искористио као би подигао глас против угњетавања црнаца у својој земљи. Увек је истицао да су његови мотиви верски, а не политички.