Капа доле ватерполистима за још једно злато на Олимпијским играма, дубок наклон каратискињи Јовани Прековић, такође за најсјајније одличје у Токију, као и рвачу Зурабу Датунашвилију, Грузину који је под заставом Србије узео бронзу на Играма, касније постао и првак света.
Наравно, ту је и неприкосновени Новак Ђоковић који је освојио три Гренд слема и исписао историју по броју највише освојених Мастерс турнира.
Ту је и феномен Никола Јокић, Сомборац који воли коње и који се игра кошарке са Американцима којима је испред носа однео МВП титулу за прошлу сезону, али фудбал је Србима у крви.
Фудбал је спорт број један, својеврсни феномен и због тога је успех репрезентације – директан пласман на Светско првенство у Катару, најзначајнији догађај у 2021. години, а главни протагониста ове приче је 27-годишњи момак из Смедерева.
Александру Митровићу је можда и неоправдано измакла Златна лопта у избору Фудбалског савеза Србије, која је по трећи пут завршила у рукама капитена Душана Тадића.
Уведена је награда Златни гол како би се хероју из Лисабона дало на значају што је обрадовао нацију. Мада, треба бити реалан и признати да је Тадић одиграо капитенски у Лисабону. Прво је изједначио, а онда је урадио оно по чему је надмашио чак и Месија у календарској години, асистирао је Митровићу за победу Србије над Португалијом (2:1).
Митровићу се догодило нешто слично ономе што је доживео Роберт Левандовски који је после 2020. и у 2021. години остао без Златне лопте „Франс фудбала“, јер је она седми пут завршила у власништву Лионела Месија.
И Пољак је награђен, додуше утешном наградом у виду најбољег нападача за 2021. годину.
Али, вратимо се само на почетак приче о Александру Митровићу која је све само не обична. Управо по томе се разликују обични људи и хероји.
У новембру 2020. године понео је бреме трагичара када му је Маршал одбранио ударац са 11 метара у пенал лутрији са Шкотима у финалу баража одиграном на Маракани.
Цео свет срушио се тада Митроголу у тужној и тмурној новембарској ноћи... Нестао је! Није га било, три дана ока није склопио што је открио у великом интервјуу за Спутњик. А онда се све променило. Јер, Митровић је радник, борац, а „онај одозго“ све види и када дође тренутак награди вас.
Управо то је био сценарио који је режиран специјално за Митровића. Доласком Драгана Стојковића Пиксија у марту на место селектора наставио је да терорише противничке мреже и голмане.
Само један разговор у „четири ока“ са, вероватно најбољим југословенским фудбалером свих времена, био је довољан да Митровић „кликне“, да преломи у глави и остави сав онај терет и београдску трагедију иза себе. Није било лако, али је било неопходно!
Отресао је Митар све оно што му се закачило и што га је кочило, устао је и кренуо даље. А то даље је Србија до Катара. И то не фигуративно, већ у буквалном смислу.
Прво је извео магију у преокрету против Ираца (3:2) на истој тој Маракани, када је са преко 20 метара „боцнуо“ голмана у стилу највећих мајстора фудбалске игре и донео предност Србији.
Нико не сме да заборави на стрпљење, челичне живце и шампионски карактер који је ас Фулама демонстрирао. Ушао је са клупе средином другог полувремена и са два гола је нокаутирао ратоборне Ирце, који су према мишљењу многих били унапред отписани у српској престоници на старту квалификација за Мундијал.
Како је почео квалификације за Светско првенство, тако их је и завршио. Са стилом. У великом стилу!
Бог најтеже битке даје најбољим војницима, а Александар Митровић је најбоље што Србија има. Он је пример како се бори за најдражи дрес, на тренингу, на утакмици. За њега не постоји изгубљена лопта, њега никада није заболела „задња ложа“ пред пут у Луксембург, Сан Марино.
И повређен је спреман да се стави у прве борбене редове, што је потврдио члан Пиксијевог стручног штаба Љубинко Друловић после меча са Португалијом у Лисабону.
„Ово вероватно и нико не зна, али Александар Митровић је био повређен. Имао је само један тренинг у тој недељи, али је имао велику жељу да игра. Показао је карактер и за то је награђен“, открио је Друловић српским медијима.
Сурови професионалац који максимално одрађује посао на терену. Јер, веће части и привилегије од играња за национални тим нема.
Митровић је константно играо у страховитој форми, како у дресу Фулама где је убедљиво први стрелац Чемпионшипа са 22 поготка на исто толико одиграних мечева, тако и за репрезентацију.
И док је тресао мреже писао историју на Острву као једини играч који је трипут заредом узео награду за најбољег играча месеца, Митровић је успео да обори и рекорд легендарног Стјепана Бобека стар пола века.
Догодило се то против Португалије на стадиону „Рајко Митић“ када је стигао до 39. поготка у националном дресу, а утакмица је на крају завршена без победника, резултатом 2:2.
Роналдо и другови водили су 2:0 после првих 45 минута, да би Пиксијеви ратници успели у наставку да дођу до злата вредног бода.
И није се на томе зауставио Александар Велики који је покорио и Баку када је пресудио Азербејџану (2:1), а награда за сав стрес, сву бол и спортску неправду који је проживео на измаку 2020. године, стигла је годину дана касније у Лисабону.
Меч одлуке, све је стало у тих последњих 90 минута квалификација. Бити ил' не бити за Португалију и Србију. Португалци велики фаворити, и бод их води на Светско првенство. А Митровић, баш као и против Ирске у Београду поново на клупи.
Стомачни проблеми и Пиксијево лукаство вешто спаковани у замку у коју ће упасти Роналдо, Бернардо Силва и остали мајстори магичне игре зване фудбал.
Ушао је у игру у 46. минуту уместо Немање Гудеља и тада је на ред стигла наплата и награда за све оно лоше што је претурио преко главе.
Није могло лепше, луђе, боље, сјаније, магичније. Нокаутирао је главом надмене Португалце чију је мрежу затресао у 90. минуту, те нису имали времена да се опораве од шока који их је задесио у њиховом дворишту, пред 62.000 бучних навијача.
Али, то је фудбал и то је српски и Спутњиков херој године Александар Митровић.Човек који је понашањем на терену и ван њега заслужио да му се догоди сценарио какав би и најбољи режисери, а један од њих био је на Да Лужу, Емир Кустурица, тешко могли баш тако да осмисле.