У јануару је домаћу јавност шокирала вест да је преминуо Боривоје Бора Ценић, кошаркашки стручњак који је провео пола живота, 45 година као тренер и чија баштина је богата као уопште и српска кошарка.
Остаће упамћено да је велики део свог рада подредио индивидуалној техници, то су касније преузели и његови наследници, па данас имамо читаву плејаду српских кошаркаша који на бриљантне начине широм света деле лекције из кошарке, захваљујући школи коју су прошли, а чији је Бора Ценић важан, ако не и кључни фактор.
Кошарка је у јануару остала и без Михајла Вуковића, кошаркаша и тренера који је Јединство из Тузле, у чијем саставу је била легендарна Разија Мујановић, довео то трофеја у Евролиги 1989. године.
Са великим жаљењем домаћа јавност је прихватила вест о смрти Даниала Јахића, српског скакача удаљ који је држао национални рекорд у дворани две деценије, а 2000. године је учествовао на Олимпијским играма.
Даниал је преминуо у манастиру Ћелије код Ваљева, сахрањен је на манастирском гробљу у Лелићу, родном селу светог Владике Николаја Велимировића.
Прави шок је изазвала вест да је у марту, од последица компликација проузрокованих вирусом корона преминуо Миленко Савовић, апсолутна легенда српске кошарке, човек предивног духа, оштрог ума и правовременог запажања.
Тешко је било тих дана подсећати се његових мисли упућиваних путем друштвених мрежа, али ће оне макар ту остати, да нас сећају на човека коме никада неће бити могуће пронаћи замену – ни у којој сфери.
Март месец је однео животе Петра Фајфрића, некадашњег рукометаша Југославије, освајача златне олимпијске медаље 1972. године у Минхену, легендарног хокејаша Александра Анђелића и југословенског кошаркашког тренера Миодрага Балетића, а у мају су преминули одбојкаш Миодраг Гвозденовић и један од најбољих фудбалских тренера нове генерације Милан Косановић.
Јун је Србију оставио без две златне даме, преминуле су Десанка Перовић-Пешут, освајачица златне светске медаље 1970. године у категорији пуцања на 50 метара, те Вера Николић, једна од највећих југословенских атлетичарки свих времена која је са 18 година поставила светски рекорд у трчању на 800 метара.
Почетак лета је обележила изненадна смрт фудбалског барда Милана Живадиновића, човека са хиљаду анегдота и прича, човека екстремне харизме и још већег фудбалског знања, човека који је постао синоним за фудбал у Србији.
Али и за многе друге друштвене појаве...
Синоним за свој спорт био је и Ненад Стекић, својевремено рекордер у скоку удаљ и човек који је прославио југословенску и српску атлетику.
„Почивај у миру драги пријатељу, исписао си златне странице нашег спорта и за нас си увек био и остаћеш бесмртан“, навео је председник Атлетског савеза Србије Веселин Јевросимовић.
Шокантна је била вест из августа да је бивши фудбалер Горан Обрадовић преминуо од суицида, а тек вест из септембра да је овдашњи свет напустио Душан Дуда Ивковић, један од највећих кошаркашких тренера свих времена.
Дудина смрт је означила крај велике ере српске и југословенске кошарке, Дуда се придружио својим колегама и великанима попут Ранка Жеравице, професора Александра Николића у небеском стручном штабу.
Свака реч о Дуди је сувишна, о њему говоре чињенице да је стекао статус легенде у три православне државе – Србији, Русији и Грчкој, а о времену проведеном у Москви и дружењу са Ивковићем и његовом породицом из личног угла говорила је Љубинка Милинчић.
Путем „небеске удице“ кренуо је, нажалост и Бобан Петровић, својевремено сматран једним од најталентованијих кошаркаша света, а у октобру је преминуо и његов старији колега, Драгутин Мишко Чермак.
Октобар је однео и живот легендарног голмана Драгана Пантелића, али и Раше Ђелмаша, некадашњег рели возача, далеко познатијег по музичкој каријери бубњара у култном саставу Ју група.
Легенде два, условно речено, „мала“ спорта напустиле су нас у новембру, хокејашки геније Рашид Шемшединовић и шаховска краљица Катарина Благојевић, а децембар је обележен прераним одласцима кошаркаша Стевана Јеловца и легендарног фудбалера Момчила Моце Вукотића.
Памтимо их, причајмо о њима, сећајмо се акција, голова, промашаја, закуцавања, волеја, потеза, преносимо реч о легендама на генерације које долазе – толико су нам радости донели, на нама је сада да их не препустимо забораву.
Вечна вам слава и хвала за све!