Овако историчар Саша Адамовић коментарише јучерашњи разговор између руског и америчког председника, Владимира Путина и Џоа Бајдена. Уколико прихвати захтеве Москве, амерички естаблишмент ризикује да, после вишедеценијске агресивне политике према Русији, мора призна пораз. Са друге стране, питање је да ли би председник Бајден смео да пристане на то.
Америка има две опције: друга је катастрофална по свет
Опет, могуће је да Вашингтон одбаци све руске предлоге, што би само закомпликовало проблеме. У том случају, Русија би имала одрешене руке да проблем стратешке безбедности реши онако како мисли да треба.
„Између те две крајности, потпуног прихватања и потпуног одбијања руских захтева, потребно је пронаћи средње, компромисно решење и на томе ће се сасвим сигурно радити почев од 10. јануара. Као једну врсту закључка можемо рећи да Русија на овај начин тражи и признање свог статуса светске силе. Видели смо да САД избегавају да се суоче са реалношћу да је Русија, уз САД и Кину, заправо светска сила која жели да заштити, не само своје националне интересе, већ и да обезбеди своју стратешку безбедност и стабилност на начин као што раде велике силе“, каже Адамовић.
У најкраћем, након телефонског разговора између Владимира Путина и Џоа Бајдена, могло би да се каже да је све остало на принципу „иста мета, исто одстојање“. Овај разговор уследио је врло брзо после оног од 7. децембра и може се посматрати у светлу припреме онога што ће се догађати наредне године, додаје он.
Русија је пред Вашингтон поставила озбиљна питања која се тичу решења проблема руске стратешке безбедности, каже историчар Саша Адамовић.
„Постало је јасно да Русија више не жели да доводи у питање своју стратешку безбедност, односно да су јој за осигурање те безбедности неопходне правно обавезујуће гаранције од Сједињених држава и НАТО; да се НАТО, као што је то чинио у претходном периоду, неће више ширити на исток, односно да неће више примати у чланство оне државе које су некада биле у саставу СССР-а“, наводи он.
Историјско искуство говори – Русији је потребан правно обавезујући споразум
Историјско искуство, а Владимир Путин то одлично зна, говори да се показало да усмене гаранције које су својевремено дате некадашњем совјетском лидеру Михаилу Горбачову, да се НАТО неће ширити на исток, ништа не вреде и да без правно обавезујућих гаранција нема ни руске стратешке безбедности, подсећа Адамовић.
Са друге стране, САД су дошле у врло осетљиву позицију и „беру плодове“ своје постхладноратовске политике према Русији, која је била изразито агресивна – она је третирала Русију као вечног непријатеља.
Адамовић подсећа да је један покушај нормализације односа САД и Русије већ пропао – било је то 2017, када је тадашњи амерички председник Доналд Трамп покушао да ресетује односе између двеју држава. Тада је пропуштена, како Адамовић каже, одлична прилика за нормализацију односа – могло би се рећи да је састанак Путин-Трамп миниран од стране Вашингтона и никада није довео до конкретних резултата.
Након разговора Путин-Бајден, лопта је у дворишту Вашингтона, који се налази у једној врсти изнудице, зато што би евентуална пропаст преговора могао да значи дефинитивни слом руско-америчких односа, односно дефинитивни прекид руских односа са Западом.
„Сви други учесници у овом процесу, пре свега ЕУ, свакако ће пажљиво посматрати шта ће се дешавати на преговорима, али треба јасно истаћи да је ЕУ, без обзира на њене жеље, другоразредни играч и да ће се ствари решавати само на линији Москва-Вашингтон. Шта ту буде одлучено, ЕУ неће имати другог избора, већ да прихвати евентуално договорено решење“, закључује Адамовић.