Домаћег истраживања нема, али последње урађено у Великој Британији каже да се скоро две трећине људи мање рукује него пре ковида 19, а више од половине је смањило грљење људи са којима не живе. Више од трећине одраслих доживљава висок ниво анксиозности, највиши од почетка године, иако са короном живимо дуго.
Психотерапеут Снежана Анђелић каже да, иако се на први поглед чини да живимо готово нормално, има људи који се још јако плаше. Не видимо их, не излазе из куће без преке потребе.
Велики је број оних који су, каже, већ били подложни анксиозном поремећају, не треба заборавити да смо преживели свашта деведесетих година прошлог века, било је пуно траума.
„Оно што препознајем у психотерапијској пракси је да су то све чешће и младе мајке које улазе у потпуно панична стања. Нон стоп све дезинфикују, не излазе, децу држе код куће да се не би заразила. Довољно је да слушају вести, не морају никада да искусе корону, то већ пробуди један део анксиозности, чак зна да изазове озбиљна панична стања“, каже Анђелићева.
Анксиозни смо када почнемо претерано да бринемо, стално пројектујемо будућност и размишљамо шта ће страшно да се деси
CC0 / Unsplash /
Страх од загрљаја гори од вируса
Она додаје да људи у оваквом страху не могу ни да замисле да се са неким рукују, а камоли загрле, а то може бити опасније од сваког вируса, посебно за оне који емоцију изражавају додиром, топлим загрљајем.
„Ми смо топао народ, грљење нам је природна потреба, и многи други народи имају потребу за таквим контактом који није само, „добар дан, добар дан“, већ је и врло телесан. Када се рукујемо, ми то радимо срдачно, а грлимо се чак и са сарадницима, кад се сретнемо на послу, загрлимо се. И мени то недостаје, верујем да многим људима фали слобода у поздрављању, слобода у било којој врсти контакта“, каже наша саговорница.
Наука је доказала да када се загрлимо, наш организам почиње да лучи супстанце које лече и наше тело и наш ум. У свету већ постоји значајан број терапеута који примењују такозвану терапију загрљајем.
Какве ће бити последице
Траумаспецијалисту Снежану Анђелић питали смо каква стања може да изазове живот без загрљаја који сада већ јако дуго траје и питање је када ће престати.
„Плашим се да ће оваква силом направљена дистанца довести до тога да се многи одвикну од тог блиског контакта, што ће увести отуђеност и емотивну дистанцираност. Када загрлите накога ко вам је драг, то је посебна размена емоција, топлине, љубави, привржености. Ви се буквално у том тренутку и емотивно нахраните у таквом контакту. Та испуњеност контактом је оно што нам даје и стабилност, сигурност и повезаност са људима, осећамо се сигурније и стабилније“.
Пре пандемије време новогодишњих и божићних празника било је посебно време окупљања и дружења, загрљаја и пољубаца. И ову Нову годину већина ће дочекати у најужем кругу породице и пријатеља, многи потпуно сами.
Познато је да дани празника и без живота са короном могу да буду тешки за људе који су доживели губитак или се налазе у тешкој животној фази због других околности. За очекивати је да ће празници код многих изазвати или појачати анксиозност.
Пред новогодишње празнике чак трећина Британаца из анкете поменуте на почетку овог текста, коју је пренео Гардијан, мисли да пандемија никада неће бити завршена, тако размишљају многи који не могу да се изборе са променама које је вирус донео.
Први сигнал анксиозности
Наша саговорница каже је управо ово мишљење први сигнал анксиозности, да је такве сигнале важно препознати. Анксиозни смо када почнемо претерано да бринемо, стално пројектујемо будућност и размишљамо шта ће страшно да се деси, када нас обузимају црне мисли.
„Анксиозност је губитак вере да ће у животу све бити добро, ишчекивање зла. Пратите мисли, о чему размишљате, покушајте сами себе да зауставите, да кажете, чекај, одакле ово долази, ко управља будућношћу, коју контролу ја имам, могу да перем руке, могу да носим маску, могу да се вакцинишем, то могу, али свим осталим не управљам, не контролишем. Морам да верујем да ће све бити добро. Уосталом, ако и не буде, ја ћу се изборити са свим оним што живот донесе“.
Наша саговорница додаје да је нестрпљиво очекивање Нове године, иако се суштински ништа драстично неће променити, добро, јер то је важна замишљена, психолошка граница. То је ритуал у коме ће, када одбројимо последње секунде лоше године, доћи нешто ново.
„Ако одузмемо загрљај, такву врсту емотивне размене, плашим се да ће људи све више постати отуђени, што је још страшније, неће ни бити свесни шта им недостаје".
CC0 / Pixabay /
„Чим организам тражи ритуал, он показује да му треба нека сигурност, треба му осећај будућности, зато је тај руитуал јако битан. Саветовала бих људима да се препусте овде и сада, да уживају у празницима и не размишљају о ономе што не могу да контролишу, да раде оно што треба. Да се вакцинишу, перу руке, носе маску и уживају једни у другима, да не дозволе да их пандемија отуђи. Како од њих самих, тако и од других, да им одузме радост живота“.
У времену када епидемиолози апелују на поштовање мера због корона вируса, тешко да ће нам неки психолог саветовати грљење, али на крају разговора за Спутњик Снежана Анђелић још једном истиче шта може да се деси ако престанемо да се грлимо;
„Ако одузмемо такву врсту емотивне размене, плашим се да ће људи све више постати отуђени, што је још страшније, неће ни бити свесни шта им недостаје. Недостајаће им дубок, топао емотивни контакт“.