Уз подсећање да је прошле године детаљно образложио зашто неће коментарисати филмове који су конкурисали или добили Оскара, Зечевић додаје да се на самом крају 2020. године појавило једно ремек-дело које поставља низ знакова питања.
Апокалипса Холивуда: Рушење америчких потпорних стубова
Френсис Форд Копола је за Божић 2020. године изашао са трећим делом „Кума“ који је прерадио и сад се цела та трилогија чита у новом светлу, што је за Зечевића био догађај који је обележио почетак 2021. године.
„Та велика трилогија или тетралогија, ако томе придодамо и филм 'Апокалипса сада' који је такође доживео неколико верзија до оног 'фајнал ката' од пре две године, то је тетралогија која у ствари говори о рушењу четири велика стуба америчког друштва - породице, државе, цркве и војске. Сва четири су се срушила и Америка је остала без четири главна потпорна стуба. У томе је највећи допринос Кополе као једног филмског генија, а ја мислим и последњег аутора Холивуда“, сматра Зечевић.
После Кополе, осим Скорсезеа, није се појавио нико од великих аутора и Зечевић „на хоризонту не види никакву обнову“ америчког филма. Данас, с оне стране океана, осим „дечјих бедастоћа и дебилија, франшиза у наставцима и дечјих мобилних игара, не добијамо ништа осим римејка постојећих затворених светова“.
„Соба за одрасле“ – филм о страдању Грка
Зечевић додаје да га филмови које је гледао 2021. нису натерали да размишља, а један од изузетака је филм Косте Гавраса „Соба за одрасле“, премијерно приказан 2019. и „заиста је био најбољи филм те године“.
То је сага о избацивању Грчке из еврозоне у којој је страдао грчки народ, али и Јанис Варуфакис као његов представник, „министар који је створио грчко привредно чудо“, додаје Зечевић.
У „Соби за одрасле“ понавља се библијска прича о Каину и Авељу и говори о „новој пропасти Грчке у вртлогу ЕУ и еврозоне где цела европска хидра дави једну малу земљу и на крају успева да је удави“, истиче Зечевић. А то је за њега био најјачи филм у 2021. години иако је снимљен две године раније.
„Дневник из Гвантанама“ – интересантно ћутање критике
Филм који га је нарочито подстакао на размишљање јесте енглески „Дневник из Гвантанама“ аутора Кевина Мекдоналда, политички трилер који „прича причу коју већ знамо о 11. септембру и рушењу кула близнакиња у Њујорку“ којим почиње „рат против тероризма“, а то је „једна велика намештаљка“.
У филму ухапсе појединца који је наводно крив за атентат на куле близнакиње и кога цело друштво терорише да призна тај злочин и он га признаје јер нема друге. На крају се испоставља да тај човек нема никакве везе с тим догађајем и да је та прича измишљена само да би се пронашао кривац, истиче Зечевић.
„Ми знамо ко је кривац и да се он не крије међу несрећницима који лутају светом пуни динамита и дижу у ваздух многе објекте и знамо да су узроци много дубљи. То је врло храбар филм једног Енглеза, тим пре што је продукција енглеска и он је обишао свет, али га је критика примила са интересантним ћутањем. То је филм који директно и жестоко осуђује САД које овде играју главну улогу у проналажењу лажних криваца и лажних сведока за злочин који је био повод за почетак великог глобалног рата против тероризма и донео је нове патње свету.“
Истиче да је то једини филм из 2021. који на глобалном нивоу разрешава нека питања, а ако их не разрешава, поставља их и то чини на веома занимљив начини и то је филм који се гледа без даха.
Мали филмови, мале теме, досадни „европски Оскар“
Филмови из 2021. су углавном мали филмови који се баве малим темама какве Зечевића у ауторском смислу више не занимају. Велики део филмова који су конкурисали за „европског Оскара“, односно награду Феликс, Зечевић је одгледао са равнодушношћу и „највећим делом са досадом“.
Врло добра година за српски филм
За разлику од остатка света, У Србији је било врло интересантних филмова, а 2021. била је врло добра година за српску кинематографију, изузетно плодна.
Српски филм се вратио ономе што је некад чинило његову суштину – филмском експерименту, односно истраживању филмског језика, сматра Зечевић. Као успеле филмске експерименте наводи филмове „Оаза“ Ивана Икића и „Не играј на Енглезе“ Слободана Пешића.
„Оба су изванредни филмови, оба су експерименти у најбољем смислу речи и подсећају нас на оно време кад је експеримент чинио златно доба нашег филма. Оба филма иду у сам врх овогодишње продукције, али је ту и један филм који није експерименталан, има класичну структуру а заснован на делу српске класике, романима Борислава Станковића које је филмски уобличио Војислав Нановић – 'Нечиста крв'“.
Што се тиче истоимене серије, Зечевић каже да је неће коментарисати док се не заврши.
Саговорник Спутњика из овогодишње продукције издвојио је и два веома добра документарна филма. Први је дугометражни документарни филм покојног Николе Стојановића, његово тестаментарно дело „Волтеров осмех“ а други је „Крека, ловац на снове“ Слободана Иветића о нашем најпознатијем филмском сценографу Миљену Краковићу Креки.
„На домаћем терену било је много више разлога за задовољство него на светском“, закључио је Зечевић.