Који су то разлози због којих би грађанин Србије требало да изађе и заокружи „ДА“, а који убедљиво говоре у прилог „НЕ“, те може ли саветодавна Венецијанска комисија да буде уставни фактор који ће коначно пресудити измене у Уставу, разговарамо са правником и извршним директором Фондације за отворено друштво Миланом Антонијевићем и професором уставног права Слободаном Орловићем.
Правосуђе на страни грађана, а не политичара
Правник Милан Антонијевић сматра да у овом тренутку постоји много више разлога за заокруживање референдумског „да“, инсистирајући на томе да би правосуђе које би требало да се формира након измена Устава било много више на страни грађана, а много мање на страни политичких опција, чланова политичких странака и оних интересних група које су одродиле правосуђе од народа.
Ово је његових пет разлога да се заокружи „ДА“:
1.Ми говоримо о правосуђу које је за ових 14 година важења Устава било под политичким утицајем. У Народној Скупштини која је судије бирала више смо виђали партијске квоте него разговор о конкретним кандидатима, њиховом успеху и разлозима који их чине достојним позиција које ће обављати. Иста је ситуација и са тужиоцима, не само судијама.
2. До сада смо имали упадљив утицај министра правде на рад Високог савета судства. Самим тим што је министарка била чланица и седела у овом телу, ми никада нисмо имали гласање супротно вољи министарке у овом телу, што је врло занимљиво јер је превагу увек односио њен став и став чланова тела који су били изабрани. Важно је да се у наредним месецима, како је уставни закон предвидео, донесу закони који ће дефинисати даље измене, да ту не буде неких нејасноћа, да се у потпуности разради опција која је пред грађанима и да коначно имамо поверења у појединце који су у систему- судију и тужиоца.
3. Излазак политике и политичких странака из треће гране власти - правосуђа. Грађани знају колико је разарајућа моћ политичких странака уколико се пређу границе дефинисане Уставом, уколико се зађе у кадрирање правосуђем, кадрирање Тужилаштвом, уколико се зађе у сваки конкретно предмет. Ми се као правници сваки пут чудимо када председник или председница Владе коментаришу поступке који су у току и то су ствари којима показују да као извршна власт и неко ко у овом тренутку у потпуности врши власт, желе да контролишу правосуђе. То се са овим изменама Устава ограничава.
4. Добијамо правосуђе које унутар себе има довољно стручних људи који могу да направе систем и избора и систем контроле. Реч је о људима који су завршили Правни факултет, положили правосудни испит, ишли на Правосудну академију, стекли правосудна знања и верујем да је то довољно да им се поклони поверење.
5. Коначно, добијамо и извршну и законодавну власт које се плаше правосуђа, с правом, а не обрнуто, како је то у овом тренутку.
Овим се ставља тачка на политизовање правосуђа, коментарисања предмета, невидљиве тужиоце и донекле пирамидалну структуру која не одговара грађанима.
Е, то у сувереној држави не може...
Професор Слободан Орловић сматра да не постоји потреба да се Устав мења сада уопште, а поготово не да се мењају одредбе о правосуђу јер постоји довољно гаранција независности и самосталности у важећем Уставу.
Ово је његових пет разлога да се заокружи „НЕ":
1. У телу које бира судије већина су судије и по постојећем и по предложеном решењу.
2. Устав се мења када за тиме постоје потребе једног друштва и када се грађани о томе сагласе. Овде нема такве потребе, нема ни друштвене сагласности (консензуса грађана), већ се Устав мења да би се испунио један од безбројних услова на путу европских интеграција. Тај пут је иначе политички пут који не зависи од нас него од оних који треба тамо да нас приме (сетимо се Бугарске, Румуније или Kипра, и Турске са друге стране, на пример). И друге државе овога што се назива Западни Балканом промениле су своје Уставе, па то треба да уради и Србија. Е, то у сувереној држави не може. Поготово не може саветодавна Kомисија из Венеције да буде уставни фактор који ће коначно пресудити да ово у Уставу не ваља и да то треба променити на такав и такав начин.
3. Ове промене нису суштинске по положај судова и судија, већ представљају детаљисање и практично лоше написане ситнице којима се ионако недовољно добро написан Устав додатно квари. Побољшање судства је ствар напретка читавог друштва, усавршавања и поштења сваког судије - за шта је потребно време и друштвени и културни напредак свих. Није ту кључно питање да ли ће у Судском савету бити шест или седам судија.
4. Обичан грађанин, па ни велика већина правника, уопште не разуме шта се то мења у Уставу и какве ће последице донети, па према томе не може ваљано ни да одлучи да ли да гласа са “ДА” или са “НЕ”. У том смислу, њихов одговор неће бити искрен већ ће се повести за оним ко их убеди да гласају за “ДА” или за “НЕ”.
5. Не треба гласати за ове промене и због тога јер се тужилаштво, сасвим неочекивано и изван Владине иницијативе за промену Устава, овим актом изједначава са судством. То је плод некаквог компромиса унутар групе која је писала ове уставне измене. Тужилаштво није објективно, оно гони и представља једну страну у поступку насупрот одбрани, па по својој природи не може бити исто што и суд. Зато и не треба, нити може бити независно као суд.