Једног календара се придржава РПЦ, док другог остале конфесије и световно друштво, а често се води полемика о унификацији.
Празнична пометња
Рачунање времена у Русији је дуго кроз историју било друкчије. За старе Словене година је почињала првог марта, а веровало се да на тај дан зима престаје и почиње време сетве.
Са примањем хришћанства, почетак црквене Нове године био је првог септембра – тако је било у Византији, која је крстила Русију, а време се рачунало од стварања света. Међутим, настала је збрка. Уосталом, уз византијски црквени календар, народ се дуго придржавао и старог мартовског, али 1492. године московски кнез Иван III наредио је да се Нова година слави по византијском календару. Разлог за то је једним делом био и економски, јер је почетком јесени постојао јединствен дан за наплату пореза од становништва.
Два века касније, руски цар и реформатор Петар Велики одлучио је да у Русији рачунање времена буде као и у Европи: увео је јулијански календар и тиме потврдио датум за почетак године. После 31. децембра 7208. године од стварања света у земљи је наступио први јануар – 1700. година од рођења Исуса Христа.
Земља је живела по овом систему до почетка 20. века. После Октобарске револуције, совјетска влада је успоставила грегоријанско рачунање времена у Русији. Од 16. века грегоријанско рачунање времена користила је Католичка црква, а крајем 19. века и цела Европа.
Датуми у новом календару су се померили скоро две недеље унапред. Последњи дан старог календара, према указу Већа народних комесара био је 31. децембар 1918. године.
Датуми од 1. до 13. фебруара те године нису званично постојали. Рекло би се да су бољшевици једном за свагда успоставили ред у рачунању времена.
Међутим, тада је почело неслагање у датумима и календарима. Појавила се стара Нова година и два Божића - католички и православни. И дан данас многи не могу у потпуности да разумеју празничну пометњу. Збрка је настала зато што иницијативу бољшевика није подржала РПЦ која је сачувала рачунање времена по Јулијанском календару.
„У суштини, РПЦ тада није променила ништа- како је живела са непрекидним календаром миленијумима, тако је и наставила да живи. Само што је совјетска власт 1918. године изјавила: „Сада ћете славити Божић не 25. децембра, већ седмог јануара“, објашњава протојереј Максим Первозвански, познати верски публициста.
Према његовом мишљењу, подељеност датума је лако објаснити. На пример, РПЦ и даље слави Божић 25. децембра по јулијанском календару, али за парохијане који живе по грегоријанском, Божић пада седмог јануара. То јест, номинално католици и православци истовремено прослављају важан догађај, али разлика између њих је две недеље.
Покушаји реформи
Католици су, иначе, позивали на уједињење календара много пре бољшевичког декрета – још у 19. веку.
„У 1870-1880. покушали су да сви хришћани пређу на један календар и тиме реше питање црквеног јединства. Иницијатори су били страни и руски католици“, прича стручњак за Ватикан Алексеј Јудин.
Пословна елита је била заинтересована да се то питање реши.
„Крупни привредници и индустријалци могли би да виде сопствену корист од унификације и тада би убедили своје владе у потребу таквог пројекта“, прецизира научник.
Међутим, Ватикан није подржао ту идеју.
Православци су такође намеравали да имају свој јединствени календар. У Истанбулу 1923.године одржан је сабор источних цркава који је сазвао васељенски патријарх Мелетије IV. На том сабору, причало се о календару, јер они нису желели да живе по грегоријанском „који долази од католичког папе“, стога су усвојили свој календар - новојулијански.
"По овом календару, непрелазни празници који падају сваке године истог дана славе се по грегоријанском календару, док Ускрс и остале прославе по јулијанском“, наводи Первозвански.
Током 20. века већина православних цркава прешла је на новојулијански календар. Руска православна црква није се дуго придржавала тог календара. Патријарх Тихон је формално увео 15. октобра 1923. године ново рачунање времена, али је 8. новембра (само три недеље касније), поништио ту одлуку.
"Прихваћен је под утицајем светског православља. Али, свештенство и јавност су негативно реаговали", објашњава отац Максим.
"Прихваћен је под утицајем светског православља. Али, свештенство и јавност су негативно реаговали", објашњава отац Максим.
Значај традиције
С времена на време, верници расправљају о једном календару. Међутим, по мишљењу свештенства, расправа није нимало богословска, као што је била раније.
„Разлоге треба тражити у практичној равни, јер када у свету почињу новогодишње свечаности и припреме, у Цркви је у току строги Божићни пост. Због тога говоре да је то јако незгодно, као и да Божић не треба славити после Нове године“, објашњава Первозвански.
У суштини, прича свештеник, огромна већина свештенства и лаика придржава се старог календара.
Католичка црква такође задржава статус кво, али се одатле све ређе чују позиви на уједињење система рачунања времена.
„Вероватно су схватили да је за источно хришћанство од фундаменталног значаја све што је повезано са традицијом“, примећује Јудин.
Стручњаци се слажу да постојање различитих система рачунања времена у свету не представља проблем, а расправа о питању унификације календара за вернике је само од користи: помаже да се боље разуме њихов однос према Богу и према црквеним празницима.