Најгоре би било да пробудимо колективну фрустрацију српске инфериорности зато што Новак Ђоковић „није имао“ све папире да задовољи кафкијански тоталитарне норме готово застрашујуће изобличене Аустралије.
Најгоре би било да Срби уђу масовно у мрачне лавиринте теорија завере јер је првом тенисеру света приземном чиновничком заврзламом и јефтиним политикантством забрањен улаз у државу која већ две године држи у скоро тоталном карантину своје грађане и шамара и пребија оне који не носе маску.
Најгоре би било да јавно и офирно избацимо подсвесни осећај да се драма у Мелбурну одвија само зато што постоји неки тајни и унапред сковани план да се најбољи тенисер свих времена казни и уништи, и да не узме фамозни 21. гренд слем, јер долази из Србије.
Најгоре би било да у наше ломове и дубоко усађене вредносне и политичке битке са великим делом Западног света, увучемо поносног шампиона који је већ тај неправедни свет убедљиво победио.
Најгоре би било да нашим историјским поразима, уместо херојским подвизима, почнемо да „бранимо“ највеће тријумфе Србина који је уздигнуте главе побеђивао све битке и узимао све трофеје.
Најгоре би било да нашим традиционалним поделама, тучама и свађама, гурамо сада и свесрпског хероја Новака у ту јаму неприродних националних раскола.
Најгоре би било да великог и непобедивог Ђоковића поистовећујемо са српским борбама које смо неправедно изгубили, јер нам је судија или историјски вихор доделио улогу пораженог.
Најгоре би било да одустанемо, да се предамо и да врелом главом и устрепталим нервима окривимо цео свет и пре него што је меч званично завршен, и пре него што је cервирана последња лоптица у Мелбурну.
Најгоре би било да будемо оно од чега нас је излечио управо Новак Ђоковић.
Тамничењем Новака у собици на аеродрому у Мелбурну, судар два зараћена света — надглобалног система норми којим се ратује против вируса корона и исконске људске потребе за слободом — достигао је кулминацију.
Тамничењем првог рекета света свих времена послата је парадигматична слика нове ненормалности после чега, како се год заврши случај, више ништа у светској перцепцији неће бити исто.
Али, сада је важно да верујемо у Новака да ће победити шта год да се деси у аустралијском суду у понедељак и каква год да буде одлука о његовом учешћу на гренд слем турниру.
Важно је да верујемо да ће наш победник и овога пута изаћи поносан и честит, насмејан и духовит, ведар и широкогруд, радостан и великодушан.
Важно је да не поклекнемо усред његовог великог личног искушења и драматичног меча против до сада непознатог непријатеља.
Важно је да будемо уз њега стрпљиво и да чекамо ту његову чувену меч лопту. Коју смо увек стојички дочекали.
После које долази ново доба, нове велике битке и — велика радост.