ЕКСКЛУЗИВНО Митрополит Викентије: Никада нисмо покушали да преведемо муслимане у хришћане /видео/

На челу сам Средњеазијског митрополитског округа коме припада и Република Киргизија, Таџикистан, Туркменистан и, наравно, Узбекистан. Проводим време у свим тим републикама, састајем се са представницима власти и они се према мени добродушно односе, а према нашој православној цркви, са љубављу и уважавањем. Они се труде да реше сва питања у нашу корист, односно помажу нам у решавању питања која се морају решити на нивоу власти. Хвала Богу, све те државе имају добар однос према православљу и Руској православној цркви. То за нас представља благо. Главно је да људе васпитавамо да воле, да буду добродушни и чине добро како би сваки православни хришћанин пружио удео у благостању државе, и Киргизије, и Таџикистана и Туркменистана и Узбекистана. Циљ је да свака земља има добре људе који могу да своју државу граде на моралним и духовним основама.

Последњи важан догађај у Руској православној цркви у Узбекистану је тај што су захваљујући напорима председника Републике Узбекистан обновљена два православна манастира, један женски, и други мушки. Веома смо захвални влади и председнику за љубав и поштовање које показују према нама. Наравно да и ми морамо тако да се према њима односимо јер нам они толико добра чине да и не знамо како би могли да узвратимо. Једино уздарје које могу да понудим је да се молим за његово здравље, да му Господ да снагу духа и да му се остваре сви планови за добробит државе и свих становника Узбекистана. Он је веома пажљив према свима и рекао бих да је председник Републике Узбекистан народни председник који чини много како би се очувао мир са суседним државама. Унутар државе, међу народима влада пријатељство и поштовање, као што и међу нашим државним лидерима постоји добар однос. Заиста, ми се налазимо у центру муслиманске цивилизације где захваљујући труду председника и владе градимо православни културни центар. То је веома значајно. Изградњу центра финансира муслиман, господин Алишер Мурханович. Он гради и центар муслиманске цивилизације али и православне. То је значајан показатељ како треба исказивати љубав и уважавање према другима и живети у братској љубави.

То што сте рекли је истина, породица и поштовања према старијима је важан елемент у животу муслимана који живе у Узбекистану и другим регионима Средње Азије. Деца безусловно слушају своје родитеље који их уче шта је потребно за њихов духовни развој и очување моралних вредности. На жалост видимо да у другим земљама ауторитет родитеља није на високом нивоу. Овде је другачије, оно што каже отац то се поштује и нико не сме ништа против тога да каже. Што се тиче Средње Азије, муслимани су сачували моралне традиције које су некада постојале у Русији и у другим православним државама. Када сам пре десет година дошао овде, код муслимана, изненадила ме је спознаја да они негују моралне обрасце које познајем још из детињства, а родио сам се у православној породици. На жалост, за кратко време ми смо све изгубили, а овде се та традиција очувала до данас. Рекао бих да је потребно да узмемо њих за пример.

Дешава се да локални становници помисле да је можда потребно да пређу у православну веру, а онда се, загледани у прошлост, запитају : „Шта би мој отац рекао на то?“. Видите, то је веома деликатно питање вере. Тако они расуђују, не желе да увреде оца и деду. То је за мене свети човек. Руска православна црква је овде већ 150 година и за то време никада нисмо покушавали да преведемо локално становништво у православну веру. То је била наша принципијелна одлука и најправилнији пут. Први епископ Ташкентске и туркменистанске епархије био је веома образован, васпитан, човек са великим искуством. Он је говорио да не би требало да се мешамо у то питање, јер је то питање избора сваког човека а да је на нама да поштујемо традиције и обичаје. Рекао сам му да су обичаји и традиције муслимана исти као у православљу. Зашто онда то мењати када они живе чисто, пажљиви су, живе са љубављу и уважавањем. Шта им ми можемо више дати?

Зато ми имамо однос који је пун уважавања. Не доживљавају нас као непријатеља, већ као доброг човека, образованог, који много зна и разуме. Две вере су се спојиле по доброти.

Цар Николај II и његова породица су света породица и они су показали како би требало да изгледа права породица у којој се поштују високи идеали хришћанства. На жалост, свака породица има изрода. У тој великој породици, испоставило се, било је оних спремних да издају цара, и у тренутку када је Русија требало да победи у Првом светском рату, заривен јој је нож у леђа.

Поред тога, направљен је, како га ми сада зовемо, информативни рат. Људе су преварили и окренули против цара. Народ је био слеп и није га подржавао, чак га је и мрзео. Наравно, то је било лоше, али император Николај II је до краја показивао својом породицом величину морала и живота хришћанина. До краја је тако живео, без обзира што су га се одрекли многи, чак и најближи људи. То је племенито.

Постоји сведочење да су цара затвореног у кући у Санкт Петербургу, односно у Царском селу, чували најозлоглашенији људи. Међутим, Романови су и њих својом племенитошћу, стрпљењем и смиреношћу преваспитавали и после неког времена од њих правили кротке и ћутљиве људе. Власти су мењале чуваре, доводиле оне на грђем гласу, па враћали старе. То је показатељ свега. Како је говорио преподобни Серафим Саровски, а цар га приликом канонизације цитирао: „Нађите мир у својој души, и хиљаде ће се спасити око вас“.

Тако је било и у Царском селу и у Тоболску и у Јекатеринбургу.

Чланови царске породице су стрпљиво и мирно носили са околностима, не показујући никакву огорченост и незадовољство. Цар је говорио: „Добро, схватам да сте ви у заблуди и да сте слепи. А шта ми можемо да урадимо са слепим човеком? Можемо само да саосећамо“. Видите како је био племенит Николај II. Није га случајно света црква прогласила за свеца. Веровали су у Божију правду. Постоји велика разлика између правде од Бога и од човека. Он је по правди Бога радио и Господ га је уздигао. Сви су га понизили, а Господ Бог га је уздигао, као по Јеванђељу.

Најважније је да разумемо да су све те катаклизме и потешкоће, међу којима и вирус корона последица наших грехова, наше удаљености од Бога. И што се више удаљујемо од Бога то више себи стварамо проблема. Вирус корона нас је у неком погледу уразумио и усмерио на размишљање о томе да је потребно да се приближимо Богу, јер је Бог извор доброте, извор блага и свих снага које помажу да се суочимо са било којом болести. Вера у Бога је код нас донекле ослабила и морамо је обновити.

У историји човечанства, ако узмемо Стари завет, колико пута је човечанство падало у грех, толико пута га је Господ кажњавао на разне начине. Најтежа казна наступала је због грехова који се сада промовишу, попут истополних бракова. Господ Бог је због тога већ једном кажњавао. Содома и Гомора, заборавили сте на то? Мислите, да Господ не види и не чује, не схвата? Он је веома тактичан, он подсећа – Браћо и сестре далеко сте отишли у свом безакоњу, вратите се моралу и духовности. То се не сме, јер је главни циљ људског живота на земљи припрема за вечност. Интересантно је да он жели да опрости све наше грехе. Он каже: „Дођите и опростићу вам, само се покајте“. А ми кажемо: „Зашто, ја не желим да се покајем?“ Интересантно је то да Бог може да опрости било који грех, само је потребно да дођете. А ми кажемо: „Не“. Где ми то идемо? Ми чак и не желимо да од Бога добијемо такво добро. Он ништа од нас не тражи, осим да кажемо: „Господе, опрости грешнику, згрешио са пред Тобом. И нисам достојан тога да погледам у небо према Теби. Опрости ми!“

Господ ће загрлити грешника и као духовни отац пружиће му радост и утеху. Опростиће нам.