„Америка жели да нас етнички очисти“: Нација на коју је бачено највише нуклеарних бомби /видео/

„Окупирају нам земљу, краду нам могућности и очекују да умремо. Покушавамо да се ухватимо укоштац са тим и разумемо шта нам се десило, да нађемо начине да то зауставимо, поправимо и спречимо да се догоди у будућности“, каже Ијан Забарте, поглавица западних племена нације Шошона.

Његова нација већ деценијама је изложена незамисливом хорору, а кривац је влада у Вашингтону, па Шошони и Забарте воде кампању да се разоткрије оно што називају њиховим етничким чишћењем, преноси РТ.

Земља Шошона простире се од Долине смрти у пустињи Мохаве на истоку Калифорније, до Јелоустон националног парка у Вајомингу. Међутим, 1951. године америчка влада основала је полигон за тестирање нуклеарног оружја на територији Западних Шошона у Невади.

Током више од 40 година, на том месту је спроведено 928 нуклеарних тестирања, око 100 у атмосфери и 800 испод земље, укупне снаге од 620 килотона. Поређења ради, током бомбардовања Хирошиме ослобођена је снага од 13 килотона.

Шошони су 1863. године потписали Споразум Руби долине који је федералној власти дао одређена права на њиховој земљи, али не и право да им узима имовину.

„Никада не бисмо потписали споразум који би довео до нашег потпуног уништења“, каже Забарте, који живи у Лас Вегасу, али води центар за лечење у Долини смрти и из прве руке је упознат са здравственим ризицима са којима се суочавају његови сународници после деценија изложености нуклеарном оружју.

Шошони наводе да је тестирање нуклеарног оружја до сада убило на хиљаде људи, јер су се многи разболели од канцера и других болести.

Забарте наводи пример свог деде, коме је кожа почела да отпада због аутоимуне болести, а убрзо је преминуо од срчаног удара. Многи његови рођаци имали су тежих срчаних проблема већ у младости, а двоје деце близанаца његовог рођака умрли су са само 11 година.

„Моја породица има високу инциденцију рака штитне жлезде, али не можемо да пратимо здравље појединаца јер немамо довољно капацитета. САД не желе да проучавају штетне последице које су оставиле на наше здравље. Мада то не би било ништа другачије него да нацистичка Немачка проучава последице које је оставила на Јевреје. Толико је то далеко од исправног. Морамо то сами да урадимо и потребна нам је помоћ“, каже Забрате.

Шошони немају медицинску опрему или компјутерску базу како би пратили здравље људи. Због тога се ни не бележе смрти под сумњивим околностима. Шошони важе за поносне људе, па избегавају да се жале на здравствене проблеме.

Ни прелазак на подземне нуклеарне пробе 1962. године није много поправио ствари, сматрају у овом племену.

„Дошло је до „одзрачивања“ подземних тестова и не знамо где су те падавине завршиле“, објашњава Забарте.

Један од таквих примера је инцидент „Мајти оук“, у ком је 1986. разна опрема вредна 32 милиона долара изложена зрачењу у подземним тунелима како би се открио утицај радијације. Међутим, радијација је „исцурела“ из тунела.

Тај инцидент догодио се само неколико недеља пре Чернобиља и многи стручњаци тврде да су америчке власти искористиле несрећу у совјетској нуклеарној електрани како би прикриле повишен ниво зрачења из „Мајти оука“.

„Министарство енергетике то не сматра акцидентом јер су ручно пустили гас унутар просторија где је оружје активирано. А радијација је обишла свет и у САД била јача од оне из Чернобиља“, тврди Забарте.

Шошони тврде да се много скривених активности и данас спроводи на њиховој земљи, наводећи пример заштићене „Области 51“ и тајних летова од Лас Вегаса до ње.

Ту је и питање одлагалишта за високо-радиоактивни нуклеарни отпад, планиран у Јука планинама још 1987. године, које је касније одобрила Обамина администрација, а Шошони се боре против њега.

Забарте има студију америчког министарства енергетике за тај пројекат, за коју каже да се односи на „културну тријажу” дефинисану као „ситуацију присилног избора у којој је етничка група суочена са одлуком да рангира по важности једнако вредне културне ресурсе на које би могао да утиче предложени развојни пројекат“. Такође се наводи да би ова тријажа могла бити „емоционално оптерећујућа за Индијанце“.

Уједињене нације су у свом извештају из 2006. то и потврдиле, а Забарте каже да тај извештај најбоље сажима са чим се његов народ суочава.

Као пример како је начин живота Шошона уништаван, Забарте наводи закон из 1971. године о дивљим коњима.

„Политичари у Вашингтону дефинисали су наше индијанске коње као дивље. Иако су наши фармери имали право да гаје стоку, федералне власти су прогласиле да наши коњи и краве уништавају земљиште. А земљиште је уништено нуклеарним тестирањима и влада је пребацила кривицу на Шошоне“, објашњава Забарте.

У њиховом резервату нема економије или одрживог живота, а најближи град је удаљен више од 120 километара. Забарте каже да су његови преци живели у региону у ком је сада „Област 51“.

Резерват је само мали део земље Шошона, док већи користи америчка влада и други Американци. Многи од њих купују имовину на земљишту за које Шошони верују да је њихово, али сви порези са њега иду власти САД.

„САД не могу да докажу власништво над њим, већ долазе на нашу земљу и узимају порез за државу Неваду, Невада тај новац дели свим локалним заједницама, осим Шошонима који не добијају ништа“, каже Забарте.

Иако сматра да им многи Американци узурпирају земљиште, Забарте их ипак упозорава на опасност.

„Моја бака је говорила „никада не шутирајте прашину“ због опасности од радијације“ каже Забарте и подвлачи да многи досељеници то не знају, већ се излажу радијацији „а на крововима кућа им је плутонијум“.

Он истиче да је свест о оном што се догодило веома важна како би људи знали са чим се суочавају и како би могле да се спроведу неке смислене акције, попут обезбеђивања медицинског надзора и савета будућим генерацијама како да се заштите. Забарте жели и да покрене ствари када је у питању економија, како би Шошони могли да користе своју земљу и створе функционалну економију у складу са својом традицијом, јер сада „немају начин да преживе на сопственој земљи“.