Револуција у светској медицини: Хоће ли човек пристати да му у грудима куца срце свиње

Овако за Спутњик прву трансплантацију срца се генетски модификоване свиње у тело човека, коју су у Балтимору урадили стручњаци Универзитета Мериленд, коментарише др Емилија Несторовић, начелник оделења за трансплантацију срца и механичку потпору срца Клинике за кардиохирургију Клиничког центра Србије.

Она додаје да, иако шира јавност мало зна о овој методи, ксенотрансплантацији, стручњаци укључени у програм трансплантације знају да су се њени покушаји десили и пре саме трансплантације органа са човека на човека - почетком 20. века. Тада је забележен покушај пресађивања бубрега свиње једној жени.

"С обзиром да недостатак органа представља глобални проблем који траје годинама, немогућност да се задовоље понуда и потражња, наравно да се посегло за алтернативама, као што су уређаји за механичку потпору срца и ксенотрансплантација, па су се пумпе појавиле две године пре прве трансплантације срца 1967. године", објашњава Несторовићева.

Она додаје да се разним експериментима који се користе и за лечење других болести, тражење нових лекова, дошло до закључка да је свиња физиолошки, морфолошки најсличнија човеку, а највећа је и доступност, па се одустало од шимпанзи које су на почетку коришћене за експерименте.

"Већ 2016. године сам на састанку са професором Хауардом Фрејжером са Института за срце у Хјустону, сазнала о чему се ради, представио је велики корак који је тада направљен. Шимпанзе су тада успеле да преживе деведесет дана, након што су добиле срце од свиње. То је био знак да ксенотрансплантација представља отварање нове ере у трансплантацији органа, будућност, али са неизвесним исходом. Не треба заборавити да се и након прве трансплантације срца, почетног ентузијазма, појавио проблем имунолошког одговора, односно имуносупресивне терапије, то је успорило ову методу трансплантације, све до 1980. године".

Наиме, тада је пронађен нови имуносупресивни лек, па је дошло до експанзије трансплантације у свету. Међутим, саговорница Спутњика каже да ти лекови и даље, када се говори о трансплантацији са човека на човека, нису успели да у потпуности реше проблем, да продуже животни век пацијентима. Долази до пропадања, одбацивања органа и других нежељених ефеката.

"Ова трансплантација Универзитета Мериленд сигурно представља добар почетак. Међутим, иако знам да су радили одређене генетске модификације срца свиње са циљем да супримирају тај имунолошки одговор, да спрече одбацивање органа, мислим да ово вероватно још није нешто што ће се примењивати у блиској будућности, када говоримо са имунолошког аспекта", каже Несторовићева.

Она додаје да, са друге стране, трансплантација органа са свиње на човека отвара и етичко питање, велика је непознаница колико су људи спремни да прихвате тако нешто, да у свом телу носе орган животиње. Биће потребно време да то прихвате, иако је срце свиње, очигледно, најбољи избор,

"И едукација лекара о уградњи вештачког срца одвија се на свињи. У неком тренутку, када погледате док оперишете на свињи, док не знате о чему се ради, док радите на срцу, дефинитивно видите да морфолошки заиста јесте најсличнија самом човеку. Можда се то некоме не свиђа, можда би се пре упоредио са неком другом животњом, али за сада је тако".

У свету се годишње обави око 4 хиљаде трансплантација срца, највише у Америци, а реална потреба на годишњем нивоу је 50 хиљада.

У последње две године број операција на свим континентима је значајно опао, јер су сви материјални и људски ресурси, па и медијски, усмерени на борбу против пандемије короне. Трансплантације органа, као и све друге гране медицине пале су у други план.

Др Несторовић подсећа да су у првој години пандемије трансплантације биле и званично забрањене у Србији, али када се схватило да ће вирус бити нешто са чиме ћемо да живимо, програм је поново покренут, али се одвија споро.

"Пре пандемије смо некако ишли добрим током, дошли смо до 10 трансплантација срца годишње, отприлике до једне месечно, што је било прилично добар корак у односу како се радило претходних година. Сада наравно, нисмо задовољни, али као што сви тражимо алтернативе у овој ситуацији, више смо се окренули уградњи вештачких срца и срчаних пумпи да премостимо период пацијентима који чекају на трансплантацију органа. Надамо се, ако бог да да изађемо из пандемије, да ћемо се бар вратити на старо, ако програм не заживи у значајнијој мери".

Проблем су донори, којих нема. Наша саговорница додаје да није довољно једном годишње на Дан донора причати о томе. У години када се говорило о новом Закону о трансплантацији органа био је значајно повећан број донора. Она сматра да едукација на ову тему треба да почне од основног образовања, како би људи заиста схватили значај трансплантације.

"Ради се о менталитету народа, просвећености, разбијању предрасуда. Са тиме су се све земље сусретале, то није нешто што је специфично само за наше поднебље. Ми смо почели да се боримо пре 10 година, а сигурно је потребан дуги низ, 20, 30 година, колико је требало Хрватској и другима да дођу тамо где су данас. Хрватска има 37, а Србија свега 6 донора на милион становника", каже Несторовићева.

Она на крају разговора за Спутњик истиче да је осам пута већа шанса нам треба орган, него да постанатемо донори.

"Потребно је време да људи ово схвате, потребно је време да поврате веру у здравствени систем, у цео систем друштва, да би овај програм заживео".