Потресна прича из Србије која је освојила Кан: Напуштени хотели као Чернобиљ после катастрофе

Кроз филм „Знаци живота“ који трага за судбином одавно напуштених хотела у Србији, врло нас емотивно воде бивши запослени.

„У Србији има много напуштених објеката, привредних и стамбених, да не говорим о сеоским домаћинствима. Хотели су ми, међутим, били посебно занимљиви јер сам као мали веома често боравио у њима“, каже за Спутњик редитељ Марко Николић.

У истраживање за овај филм кренуо је пре неколико година. Одлазио је у напуштене хотеле у којима је боравио ка дете, замишљао како су некада изгледали и открио да се, у некада пуним ходницима и салама хотела широм Србије, још крију снажни знаци живота. Њихова судбина је метафора стања у којем се наше друштво, већ деценијама, налази.

„Празна сала за ручавање са итисоном који још постоји и импозантним лустером; сала за плес са диско куглом; хотелска соба у којој се налази само кревет и поглед на тераси који је фантастичан – то ме је инспирисало да истражујем даље. Тако сам у једном од хотела пронашао стари немачки сеф. Проналазио сам и признанице за довоз хране, пића, плочице за евиденцију намештаја. Моја екипа и ја наишли смо на књигу гостију која је водила редовну евиденцију све до 1998. године, времена када у њу почињу да се уписују људи који долазе да виде напуштени хотел“, открива Николић.

Од хотела „Тара“, првобитно пројектованог да буде санаторијум у који су се гости превозили воловским колима, до хотела „Старо здање“ у Аранђеловцу у којем су се одржавала светска првенства у шаху с чувеним велемајсторима, „Знаци живота“ приказују зидине на којима се темељио културни и социјални живот нашег друштва.

„Хотел ’Старо здање’ у Аранђеловцу саграђен је још у 19. веку и ту се одржавала ’Летња скупштина Србије’. Он је радио доста дуго, а познат је и по томе што је у њему написан Закон о удруженом раду. Тај је хотел међу првима у Србији имао стриптиз-бар. У њему су одржавани многи шаховски турнири, а на једном од њих учествовао је чувени Анатоли Карпов. У хотелу ’Подриње’ су одржаване гусларске вечери које су биле толико популарне да сви присутни нису могли да се сместе у салу хотела. Многи од ових туристичких објеката имали су уметничке слике од националне вредности које су највероватније покрадене“, наводи редитељ.

„Наилазили смо на напуштене објекте за које нисмо знали да постоје, као што је напуштена болница на Фрушкој гори. Иако су медицински инструменти склоњени, кревети су остали. Реч је о болници за плућне болести“, наглашава Николић који је, између осталог, истраживао и разлоге због којих су ова здања престала са радом.

„Када би неко данас желео да неки од тих објеката стави у рад, схватио би да су собе премале. Међутим, тада су хотелске собе служиле да гост преспава, а да већину времена проведе у шуми поред, на стазама, у термалним базенима. Данас туристи захтевају много више садржаја – желе више простора за себе у соби, телевизор, интернет...“, истиче редитељ.

„Знаци живота“ не оплакују прошлост, не говоре о носталгији, већ гледају у будућност из перспективе прошлости. Публика ће, отуда, бити у прилици да види и добру и лошу страну прошлости и рада у српским туристичким објектима.

„Запослени с којима сам имао прилике да разговарам, веома су се трудили око тих хотела и емотивно реагују док говоре о њима, што се види у филму. Многи те хотеле сматрају за своју другу кућу. За неке од њих је хотел животно дело, за друге игралиште; неки су свој радни век провели тамо. Директор једног од хотела је плакао пред камерама“, сведочи Николић.

„Затварањем врата многих хотела у Србији нису само изгубили запослени, крај у којима су се ти објекти налазили, изгубило је цело друштво. Рецимо хотел ’Минерал’ који је изграђен на извору воде која помаже у лечењу нервних обољења. Сад људи иду код психотерапеута, под стресом су уместо да седам дана проведу у бањи и купају се у том извору, уживају у природи“, сматра редитељ.

Филм се завршава утихнућем набујалих знака живота и покушајима дисања, уз неизречено питање – шта даље? Овај филм приказује лепшу прошлост у нади да ће будућност бити боља према нама него садашњица.

Екипу филма чине: Марко Николић, редитељ и монтажер, Обрад Кокотовић, директор фотографије, Јања Лончар, композиторка, Милош Дробњаковић, дизајнер звука, Небојша Миљковић, продуцент. Филм, који траје 34 минута, настао је под окриљем куће „Лудовицо филмс“.

Премијера у Србији се очекује на неком од наредних фестивала у земљи, а екипа се нада домаћој премијери на фестивалу Белдоkс.