Манастир у трњу, запарложен и напуштен, походио је отац Тадеј последњи пут 2002. године. Знао је он да ће ова светиња посвећена Светом Луки, српска тапија стара вековима, смештена на месту некадашњих шанчева и гробова српских и руских страдалника, започети нови живот.
Са ње ће се, отресле од трњина, говорио је, разлегати звук руског царског звона, да укрепи и опомене Србе у Крушевцу, али и диљем света да никада не скрећу са пута православља.
Манастир изникао из трња, после 190 година
И би тако, каже за Спутњик архимандрит Алексеј Богићевић, игуман ове велике светиње смештене у селу Бошњане код Варварина.
У монашком животу дугом 55 година, путеви игумана Алексеја судбински су се укрштали са путевима оца Тадеја а објашњење за те испреплетане нити, недостатне обичним људима, могло би се пронаћи једино у раскошној руској духовности, за коју су обојица нераскидиво били везани.
Архимандрит Алексеј, игуман манастира Свети Лука
© спутњику уступило братство манастира
„Оца Тадеја сам познавао, много шта од њега чуо и доживео. Пред мој долазак у манастир Светог Луке, пре тачно 19 година, отац Тадеј ми је испричао о значају манастира, да је то велика светиња, да ходамо по гробовима мученика јер се ту одиграо део Варваринске битке у којој су побијени монаси и сав народ који се ту затекао. Ту су били први шанчеви за одбрану од Турака. Око 30 хиљада Турака кренуло је на 6.000 устаника и 3.000 чланова регуларне руске царске војске коју је предводио гроф Орурк. Том приликом манастир је уништен и преко 190 година овде није било ничега изузев трња, али се знало да је је ту била светиња“.
Фреске Романових, наслеђе руских грофица, звоно које се излива...
Примајући благослов, игуман Алексеј је од оца Тадеја чуо да ће из Русије стићи руско царско звоно, тежине 760 пудова, исликано иконама. Игуман је записао ове речи, и оне се данас на руском језику, налазе у Санкт Петербургу где је у току ливење звона. Значај звона је следећи, преноси игуман старчеве речи: Када га чују Срби, поготову из града Крушевца, да знају да не скрећу са пута православља, а пошто је царско, оно ће се звати "Звоно за узбуну".
Иконостас у цркви Светог мученика Лазара и новомученика цара Николаја II
© Спутњику уступило братство манастира
„Те речи сам чувао, и прошле године марта месеца у манастир су дошла браћа Руси из Санкт Петербурга. Када су обишли манастир, видели дивне фреске царске мученичке породице Романов, иконе и наслеђе које сам замонашен у Јерусалиму добио од тамошњих руских грофица, били су задивљени. Рекао сам да се бојим, пошто цара баћушке нема, да нећемо моћи да испунимо речено. Али веровали или не, све се испуњава, и Завод у Подмосковљу, највећи за ливење звона радиће то звоно. Мислим да ће стићи априла или почетком маја. А ми морамо велики звоник да зидамо, пројекат је при крају. Надамо се да ће да зазвони то велико звоно, да се обрадујемо и ми у манастиру и да се обрадује овај наш српски народ, да оптерећен добије утеху и наду“.
Чудни путеви двојице духовника
За оне који познају духовно корење двојице духовника, епилог приче је очекиван. Руско духовно наслеђе нераскидиво је повезивало оца Тадеја, духовног сина баћушке Амвросија Оптинског млађег и оца Алексеја, замонашеног у Јеруслаиму, у схими Руса баћушке Игњатија.
„Мој духовни отац био је Рус из Симферопоља, из Хеврона где се и упокојио на Светог Саву 1985., баћушка Игњатије. Духовник оца Тадеја био је баћушка Амвросије из Оптине кога ми већ сматрамо преподобним. И један и други били су из истоименог манастира и по тој линији ми смо држали да смо у духовном сродству. Отац Тадеј је бринуо о мени до свог упокојења, и мој долазак у манастир Светог Луке испуњење је његовог благослова. Осећам да он и даље мени помаже и да ће ми помагати докле год Богу буде угодно да и даље ходим овом земљом“.
Звоник "Кнежева кула", манастир Светог Луке
© Спутњику уступило братство манастира
Прича о четири липе чува се у Дивијеву
Када је мало братство дошло у овај манастир смештен на брдо изнад Бошњана, било је каже игуман, опрезно. Узели су и проучавали предвиђања која су се поклапала са здравим причама и људима који су их преносили, а затим их испитали и преписали. Једно од њих налази се и у Дивјејеву, манастиру Светог Серафима Саровског.
„Ту се каже да када Антихрист буде дошао, а доћи ће, као што не буде могао да пређе Свету канавку у Дивјејевском манастиру тако неће моћи да пређе ни четири липе које се налазе на ободу нашег манастира где се налази гроб старца Гаврила. Од тих липа даље у манастир неће крочити“.
Ово је игуман Алесеј је забележио у књизи „Приче из незаборава“, проглашеној за књигу године 2018. на Сајму књига у Крушевцу.
Занимљиво у једној од прича стоји и забелешка о схимонахињи која је сахрањена у манастиру Дивјејево, а која је оца Алексеја приводила на монашење у Горњенском манастиру у Јерусалиму. Објашњење за све те чудне везе, отац не тражи и не покушава да разабере.
„Где сам ја у свему томе, не знам, каже скромно, заиста ћу одговор дати Господу“.