„Моја Србија“: Божанска земља рајске лепоте — испричана светлом /фото/

На уласку у свет Костићевих слика, као капија, стоји мисао Бранислава Нушића: Отаџбина је мисао, отаџбина је вера, а мисао и вера не умиру“. Управо ове речи потврђују радови који су се нашли на изложби „Моја Србија“ отвореној у Галерији РТС, фотографије једног од представника ‘отаџбинских уметника’ који сматрају да је њихов Парнас — њихова Србија, како у тексту каталога изложбе бележи историчар уметности Душан Миловановић.

„То је моја, ваша, наша Србија, овога пута представљена са 62 фотографије, које су избор из мог тродеценијског рада“, каже за Спутњик Станко Костић, аутор радова који представљају живот, људе, ношње, обичаје, традицију и културу Србије.

Уметник који има више десетина хиљада фотографија које је направио, како сам каже лутајући Србијом, инспирацију је давно пронашао у сећању на детињство, проведено и бајковитим пределима Хомоља…

„Моја мисија представљања Србије, мој целокупни опус проистекао је из сећања на детињство које сам провео у једном свету који је лагано — притиснут овим глобалистичким начином живота — почео да нестаје испред мојих очију. Тада сам се осетио позван да са пуно емоција трагајући за тим пределима и импресијама из детињства, препознам неке сличне кадрове и оставим их за будућа покољења. Фотографија коју ја радим има све елементе уметничке, она по мишљењу других представља фотографско сликарство. То је нешто што је уткано у мени, због чега све те обичаје које памтим желим да реконструишем. Због тога сам садашње девојчице и дечаке сместио у оно време, у кадровима које сам приказао на фотографији“, каже Станко Костић.

А поред родне Кнежевице, Браничева, Хомоља, врлети источне Србије, том „Елдораду старих обичаја и недосањаном сну најврснијих антрополога“, на његовим фотографијама тече његова Млава, Дрина, Ибар вода, зелене се ртови доњег Потисја, плави Лепенски вир… Ту су и ливаде на Старој планини, стада на Златару, људи са Пештера, старамајка која меси хлеб, водарица, казанџија… Сведоци једног света који се тек појави у свој својој лепоти на Станковим радовима да посведочи да је и даље ту, смирен, леп, бајковит…

А да би се све то урадило није довољна само љубав према домовини, потребна су и знања историје, географије, културе и обичаја неког краја, много тога да би се маркирао терен и одабрао прави кадар. Због тога и пут фотографа, као и многих других почиње — припремом, објашњава Станко.

Његова фотографија „Хомољка са колевком“ може посматрача оставити у дилеми да није ипак реч о неком музејском експонату, будући да се дрвена колевка на раменима данашњих мајки веома ретко среће.

Станко Костић каже да је настала пре 20 година, сасвим случајно.

„То је аналогна фотографија, направљена у једном изузетно тмурном дану. У тим за Србију тешким годинама бомбардовања и свега другог — наслутио сам да нам треба те мајчинске љубави, бриге о породици, деци. Хтео сам да забележим то тихо нестајање једне оазе, хтео сам кроз ту фотографију да то представим. А случајно сам видео ту жену како иде кроз село Милатовац код Хомоља са неког сабора и носи колевку. Зауставио сам је и замолио да је фотографишем. Био је, понављам, изузетно тмуран дан, али у тренутку кад сам подигао апарат отворило се небо и један зрак сунца ни из чега прошао је кроз косу жене и пао на детињу главу. Када сам начинио снимак, један једини, небо се затворило. Уверен сам да је та фотографија настала и уз помоћ неких божанских сила, као да су ми помогле у тој идеји“.

О сликању светлошћу на јединствен начин говори и Костићева Студеница, која белином светли као бисер у зеленом пејзажу. Настала је у једном од многобројних „похода“ на немањићку задужбину, овога пута ходом по уској стази која је водила на оближње брдо…

О именима његових радова, попут „Негде у Хомољу“, „Рибарска ноћ на Сави“, „Смирај дана“, „Чувар простора“ каже да се сама однекуд створе. О једном од најпоетичнијих, фотографији „ Тишина“ , Костић открива како је настало.

„На једној од претходних мојих изложби у галерији „Прогрес“ приметио сам да један човек стоји сатима испред тог рада који се раније звао „Салаш“. Кад сам пришао том посматрачу замолио ме је да одем, да му не сметам и ја сам се удаљио. После ми је пришао, честитао ми на тој фотографији и рекао: „Знате, ја сам пола сата стајао испред слике и слушао тишину из ње“. Од тада се зове „Тишина“.

Костић каже да и после толико деценија и даље намерава да лута за својим детињим импресијама и тако богати своје „фотографско сликарство“.

„Детињство сам провео поред две реке, Млаве и Витовнице. И кад сам, као дечак, одлазио на пецање са друштвом, ја сам снажно доживео та свитања изнад висова. Имам фотографију где се сунце одбија од неке октобарске магле над Витовницом и осветљава поље кукуруза. Ту је и „Лепенски вир“, место које је колевка цивилизације белог човека, у који сам — задивљен тим простором — одлазио пет, шест година у жељи да га фотографишем. Морао сам да одредим право време за настанак тог кадра, и одредио сам да то буде између 15. октобра и 5. новембра, негде између 15.00 и 16.30 часова. Само тада сунце у снопу пада и тад је та сенка најбоља. Ето, то вам је прича о припреми једне фотографије која понекад траје и пет, шест година“.