Радован Бели Марковић рођен је у селу Ћелије, код Лазаревца 10. октобра 1947. Школовао се у Лајковцу, Лазаревцу, Београду.
„Паликућа и Тереза милости пуна“ је први роман који је објавио 1976. Следе књиге приповедака: „Црни колач“ (1985), „Швапска коса“ (1989), „Године расплета“ (1992), „Живчана Јапија“ (1994), „Сетембрини у Колубари“(1996), „Старе приче“ (1999), „Аша“ (2007) , „Ћорава кутија“ (2007).
Између осталих награда за књиге прича добио је Андрићеву награду за „Септембрини у Колубари“, за „Мале приче“ награду „Бора Станковић“, док је за роман „Лајковачка пруга“ (1997) добио Нолитову награду за роман и награду „Бранко Ћопић“. За роман „Лимунација у Ћелијама“ (2000) добио је признање „Вечерњих новости“ за књигу године „Меша Селимовић“. Аутор је и романа: „Последња ружа Колубаре“ (2001), „Кнез Мишкин у Белом Ваљеву“ (2002), „Девет белих облака“ (2003), „Оркестар на педале“ (2004), „Кавалери Старог премера“ (2006), „Госпођа Олга“ (2010).
Последњи роман „Стојна ветрењача“ објавио је у јулу 2021.
Као млад радио је на бензијској пумпи, био је новинар у ваљевском листу „Напред“, а затим, до пензионисања био је управник лајковачке Градске библиотеке, наводе „Новости“. Био је члан редакција „Књижевне речи“ и „Књижевних новина“, Српског књижевног друштва, Српског ПЕН-а. Живео је у Лајковцу.