Чујеш једну ноту и знаш да је то он: Отишао је Аки, један од највећих певача на нашим просторима

Рахимовски је рођен је у Нишу 5. јуна 1955. године, али се убрзо са породицом преселио у Скопље. Отац му је био професор музике, па је са седам година кренуо у музичку школу, одсек клавир и певање.

Као тинејџер био је члан неколико састава од којих су неке групе „Вакуум“, „Крвна браћа“ и „Тор“, са којом је наступио на фестивалу у Загребу 1975. године. Исте године упознаје гитаристу и композитора Хусеина Хасанефендића Хуса и Јурицу Пађена и у сарадњи са менаџером Владимиром Михаљеком Михом оснивају прву поставу „Парног ваљка“.

Име групе је изабрано по првој песми коју су увежбавали да свирају, „Ја сам парни ваљак“, коју је Хасанефендић написао док је био члан „Групе 220“.

Вест о изненадној смрти Рахимовског дубоко је потресла Дејана Цукића. Били су, каже, генерација.

„Аки је свакако био један од највећих певача на нашим просторима, неко са изузетно специфичним гласом и изговором. Живели смо у различитим градовима и различитим државама, али управо сам схватио да смо се познавали 45 година. То је сувише дуго време да бих некога звао само познаником и пре свега осећам личну празнину због његовог одласка”, каже Цукић.

Аки је, додаје Цукић, био глас „Парног ваљка”, а ван бине био је исти као и на сцени - пун енергије, живота и весеља.

„Био је изузетан човек и колико је Хус значајан као аутор, толико је Аки био та нека специфичност „Ваљка”. Осим „Ју групе” нема ниједног састава са ових простора који је опстао толико дуго и без обзира на то какав је нечији лични укус, да ли му се нешто свиђа или не свиђа, нечије трајање говори о вредности. Ту нема дилеме”, напомиње Цукић.

Уз Акија Рахимовског и „Парни ваљак” одрастале су читаве генерације, а ова група је у својој вишедеценијској каријери објавила 16 студијских албума, 14 синглова, пет уживо албума, четири компилације и два концертна ди-ви-дија. У плану су имали десет концерата, а мини-турнеја је требало да крене у фебруару. Чланови састава су се од свог фронтмена опростили стиховима песме „За мало њежности”.

Према речима новинара Зорана Пановића, „Парни ваљак“ био је један од оних бендова за које је његова генерација знала читавог живота, без обзира на то да ли их је волела или не.

„Од кад знам за себе знам и за „Парни ваљак“. Био сам баш мали, али се сећам емисије „Недељно поподне“ која је била емитована из београдског студија, у којој су се појавили у црним оделима, белим кошуљама и црним краватама. Можда први ЛП албум који сам имао у кући био је њихов албум „Главном улицом“. Такође, први концерт који сам гледао у животу био је концерт „Парног ваљка“ у Титовом Ужицу, један од најбољих концерата у то време“, каже Пановић.

Од тада их је, сећа се, стално на неки начин пратио.

„Нису ми били баш омиљени бенд, али се сећам буквално свих тих албума и разних фаза које су имали. Чак мислим да је, када погледамо са ове дистанце, њихов албум „Ухвати ритам“ и управо та песма можда била симбол тог неког најбезбрижнијег периода бивше Југославије. То је, вероватно, било безбрижно време само у главама неких људи, док се очигледно „испод жита“ свашта одвијало, па је ето то неки парадокс 80-их година где са једне стране имамо ту „долче виту“ коју осликавају албум и песма „Ухвати ритам“, а са друге стране имамо то што је била реална криза у бившој Југославији тих година, од економије до међунационалних односа“, каже новинар.

У сећању му, додаје Пановић, остају и албуми „Покрени се“ и „Анђели се досађују?“ на коме је песма „Загреб има исти позивни“.

„Данас Загреб више нема тај исти позивни и то више није позивни из Југославије већ из Хрватске. Памтим и да сам на том албуму први пут чуо и песму у којој се говори о „Навигатору Еснафа“, а ја нисам знао шта то значи док нисам прочитао „Дину“ Френка Херберта. „Навигатори Еснафа“ из тог култног романа су они који преламају свемир да би се кроз њега путовало без померања“, наводи наш саговорник.

Пре скоро петнаест година Пановић је написао и текст за тадашњи магазин „Статус“, поводом објаве чланова групе да су се разишли. Међутим, додаје новинар, они су брзо рекли да ипак настављају заједно и тада је уследио читав низ нових албума, песама и гостовања у Београдској арени која су била распродата.

„Наравно, неко их је волео мање или више, али су они били константа. Нисам био њихов превелики љубитељ, али су ми били заиста драги у неким разним фазама и на неки начин су ми обележили све ове године, па ме је вест о смрти Акија Рахимовског, уистину јединственог и необичног фронтмена, баш погодила“, каже Зоран Пановић за Спутњик.

Аки Рахимовски је пре четири године имао блажи мождани удар након којег се опоравио и наставио да наступа. Последњих година живео у Словенији, а пре две године постао и отац девојчице коју је добио са Словенком Барбаром Весел.