Напустио нас је последњи кавалир старог премера, рекао ја на комеморативном скупу који је пре сахране одржан у Културном центру председник општине Лајковац Андрија Живковић.
О писцу који је био највећи песник међу прозаистима, на комеморативном скупу говорили су изасланик председника Републике Србије министар одбране Александар Вулин, професор и књижевни критичар Радивоје Микић, помоћник министра културе и информисања Славица Трифуновић, председник општине Лајковац Андрија Живковић.
Одлази нам историја, одлази пред нама
„Отишао је Бели, али не много далеко, отишао је у свет који је сам измаштао, створио, који је правио себи, по себи, за себе, али и за нас. Одлази нам историја, одлази пред нама. Несвесни да смо и ми били мало већи зато што смо били савременици великих, несвесни да су велики велики зато што нису свесни своје величине“, рекао је министар Вулин.
Књижевна судбина може да добије много облика, а Бели Марковић је за себе изабрао ону судбину која подразумева предану службу језику, уметности причања, подсетио је тумач Марковићевих дела, проф. др Радивоје Микић, објаснивши да је због тога Марковић и одлучио да пише само приче и романе.
“Од самог почетка се определивши да му колубарски крај, Лајковац и Ваљево буду средиште књижевног света, Бели Марковић све до завештајног романа "Стојна ветрењача" није престајао да пише једну разгранату поему о свом завичају, у којој се мешају похвала и покуда, радост и туга због тога што је све онако како јесте“, казао је Микић.
Сахрана Радована Белог Марковића
© Фото : Спутњику уступиле Вечерње новости/Б. Пузовић
Језик пун духа народа којем је припадао
Књижевно дело Радована Белог Марковића од самог почетка његовог стваралачког рада уграђено је у историју српске књижевности - оценила је на комеморативном скупу помоћник министра културе и информисања Славица Трифуновић. Она је подсетила је да је књижевна критика Белог Марковића описивала као необичног писца и да је та оригиналност трајала кроз скоро четири деценије стварања. Стварао је предивним језиком, пуним духа народа којем је припадао, рекла је Славица Трифуновић.
Марковићев дугогодишњи пријатељ Душан Михајловић, подсетио је да је Бели био утемељивач институције "повленског народа" и први и једини председник њеног извршног органа четири деценије.
„На овој мистериозној планини где је Ноје везивао барку, написао је Радован многе своје репортаже, чувену "Звекару", приповетке "Црни колач" и "Швапску косу". Године су му доносиле мудрост и сталне књижевне успехе и признања. Старост је ломила његово тело, али није сломила његову љубав за одбојку, Повлен, Горњу Колубару, Бело Ваљево и Србију“.
Писац Радован Бели Марковић на вечни починак испраћен је уз звуке песама „Тамо далеко“ и „Иде Миле лајковачком пругом“.