Око 50.000 људи окупило се у Бриселу на паневропским демонстрацијама против мера које власти држава чланица Европске уније уводе у циљу сузбијања ковида-19. На протестима су виђене румунске, пољске и холандске заставе, а демонстранти су у престоницу Белгије пристигли из околних земаља – Немачке, Француске и Холандије.
Иако су окупљени позивали на поштовање слободе, демократије, људских права и устава, а демонстрације најављивали као мирне, запалили су заставу Европске уније и демолирали, између осталих и зграду у којој је седиште Европске службе за спољне послове. На крају, полиција је интервенисала, употребивши сузавац и водене топове.
Демонстрације у Бриселу, у Лондону све слабије мере
Паневропске демонстрације против ковид мера показују да се ово питање издиже са нивоа националних држава на интернационални ниво, односно ниво институција ЕУ, које су постале мета бесних демонстраната. Али, да ли се ради о међународном нивоу, зависи како се гледа на ЕУ, објашњава Слободан Зечевић из београдског Института за европске студије – ако се садашња ЕУ сматра ембрионом будуће европске федералне државе, ради се о демонстрацијама држављана ЕУ.
Са друге стране, у срцима и главама многих европских грађана, Европска унија представља експозитуру светског финансијског капитала. Део те финансијске олигархије, према мишљењу тог дела европских грађана, чине и фармацеутске компаније које производе вакцине против ковида, објашњава наш саговорник.
„У главама људи, реч је о једној отуђеној структури – институције ЕУ нису народне институције. Нису изворне институције, иако се Европски парламент бира непосредно на изборима; иако су чланови Европске комисије и Савета министара заступници држава чланица. Код комисије је мало компликованије, реч је о технократама који заступају интересе Уније, док је у Савету министара јасно – реч је о заступницима интереса држава чланица. Али у свести људи постоји став да те институције немају изворни народни легитимитет и да не заступају интересе народа, већ интересе одређених финансијских кругова“, каже Зечевић.
Сукоб два концепта борбе против ковида
Јачање колективног имунитета била је мера коју је Шведска примењивала још почетком пандемије. Након што је ова држава увела мере које се нису много разликовале од остатка Европе, све европске земље водиле су борбу против пандемије закључавањем и вакцинацијом. Како је вакцинација постајала све масовнија, мере су слабиле, међутим, са појавом омикрон соја, оне су опет пооштрене у многим земљама.
Међутим, Велика Британија одлучила се на укидање свих мера, па скидају чак и маске, а уследила је иста таква одлука и у Ирској.
Са друге стране, Аустрија је постала прва држава која је увела обавезну вакцинацију, а остале државе пооштравају мере.
„Оно што је јасно је да је у неким чланицама већ уведена, односно да се уводи обавезна вакцинација. У другима она је уведена де факто, јер не можете нормално да функционишете – не можете да посећујете ресторане, кафее, биоскопе, утакмице – без вакциналне пропуснице“, истиче Зечевић.
Подела према концепту борбе против ковида још једна је у низу подела на европском континенту, додаје он. Британски систем укидања свих мера заступају, према његовим речима, националне и суверенистичке странке широм ЕУ. Оне заступају тезу о масовном заражавању становништва, како би људи стекли имунитет на вирус.
„То је нешто што је Борис Џонсон покушавао да уради још на самом почетку епидемије. То му тада није успело, па је морао да прибегне закључавању, а сада, с обзиром да је омикрон сој нешто блажи, вероватно се враћа на ту стратегију. Такве ставове имате и код десничарских странака – рецимо код Француза, Ерик Замур се залаже за либералнију политику када је реч о вакцинацији и кретању становништва, јер сматра да сви морамо да прођемо поред вируса како бисмо стекли колективни имунитет“, наводи Зечевић.
Левичарске и глобалистичке странке, пак, више верују вакцини и вакцинацији као главној мери која спречава ширење ковида, додаје он.