Изјава Едија Раме да кандидат за председника Албаније не мора да буде неко из те државе, лансирала је у јавност тезу да би то могао бити неко од политичара са Косова и Метохије –а помињу се Беџет Пацоли или Батон Хаџиу, обојица активни у политичком животу Косова, али и присни лични пријатељи и политички истомишљеници самог Раме.
Рамина идеја - лукаво до остварење албанског сна
С обзиром да ово није демантовано, додуше ни потврђено ни од једне од три поменуте стране а да су према неким информацијама из Тиране и Хаџију и Пацоли у неколико наврата у последњих пар недеља виђени у друштву Раме у Тирани, оваква могућност се не може одбацити.
Зоран Миливојевић сматра да би била сасвим друга ствар да је кандидат за председника неко од угледних Албанаца из дијаспоре, који је пореклом из Албаније јер би то било интересантно, с обзиром да Албанија има канцеларски политички систем где је кључна влада и премијер.
„У том смислу би председник био симбол неког односа са дијаспором. Међутим, када се у овој причи појављују кандидати који су политички фактори на Косову и Метохији, то је сасвим друга димензија и иде у правцу не само националног, већ и политичко- институционалног обједињавања. Другим речима, иде у прилог тезе о паналбанском пројекту на овим просторима, односно, увезивању Косова и Албаније, идеји која међу Албанцима постоји још од 19. века,“ истиче саговорник Спутњика.
Институционална подршка косовској независности
Миливојевић каже да је то линија коју заступа и званична Приштина, односно, Самоопредељење и Аљбин Курти, па додаје да је јасно куда би водио избор кандидата са Косова и Метохије.
„Избор тих личности није насумичан, већ су то особе који су биле политички афирмисане у политичком животу Приштине кроз учешће и позицијама које су заузимали у прошлим владама тзв. Косова. Другим речима, то су личности које су у сваком смислу заступале интересе Косова као независне државе. Тако да би њихов улазак у институције Тиране сигурно ишао у зближавање са институцијама у Приштини. Тешко да би се те две ствари могле одвојити,“ упозорава Миливојевић.
Како каже, то би пре свега био показатељ да се од идеје „велике Албаније“ не одустаје и да је то идеја која повезује све албанске политичке структуре на овим просторима, јер нема ниједне албанске структуре која тој идеји није привржена.
На питање кака би овакав след догађаја утицао на преговоре Београд и Приштине, Миливојевић каже следеће:
„То би значило пуну подршку Тиране косовским захтевима и када је реч о потврди државности Косова али и другим албанским захтевима на овим просторима. У сваком случају, то би ојачало позицију албанског фактора на овим просторима али и позицију Приштине у дијалогу са Београдом у њеним радикалним захтевима и у преговорима, као и за коначни статус Косова и Метохије.“
Утицај на позиције Приштине у дијалогу
Чињеница да су и Пацоли али сам Хаџију у неколико наврата истакли да се не слажу са радикалним ставом Куртија по питању дијалога са Београдом намеће и питање да ли би, ако би један од ове двојице постао први човек Албаније, могао да утиче на ставове Приштине, односно да их амортизује.
„То би само разводнило радикалан приступ Самоопредељења али не би довело у питање централни циљ албанског фактора а то је да се косовска државност потврди. То је и на линији политике Едија Раме, само се на другачији начин њој прилази,“ сигуран је Миливојевић.
Он напомиње да би се могло десити да и Косово, ако се реализују како каже лукави планови Едија Раме, уђе и у пројекат Отворени Балкан јер то је и жеља Запада што би појачало позицију Приштине.
„Албанија би онда била у позицији да може активније да политички делује и да идеју (Отворени Балкан) промовише и на самом Косову и Метохији,“ напомиње наш саговорник.
Опречна мишљења међу Албанцима
Жишка коју је Рама бацио овом изјавом изазвала је различите реакције и у Приштини и у Тирани код његових политичких опонената. Већина сматра да би Рама на овај начин себи обезбедио и позицију премијера коју сада обавља али и потпуну контролу над председником.
С друге стране, има и оних који сматрају да би на овај начин Косово изгубило своју наводну државност и пре него што ју је званично и стекло. Трећи ово виде као карту за извлачење Косова из дијалога са Београдом и стављање пред свршен чин и саме Европске уније као посредника, али и Београда јер, како се тумачи, ово је једини начин да се прихвати „реланост на терену“- Србија не би морала да признаје Косово, а Косово би кроз Албанију добило неки врсту признања, односно „делило“ би са Тираном столицу у Уједињеним нацијама.