У јеку кризе око Украјине та машинерија сада даноноћно испаљује безобалне спинове, фејкове и манипулације по систему да ниједна лаж, ако је против Русије, није довољно велика и небулозна. А све по рецепту који неодољиво подсећа на кухињу америчке консалтинг компаније „Рудер-Фин“ (Ruder Finn Global Public Affairs) која је жарила и палила деведесетих против Срба.
Демонизација Срба деведесетих
Сетимо се, почело је са Хрватском, која са том компанијом склапа уговор 12.августа 1991. године с циљем да за њу лобира у америчком Конгресу и Сенату, за почетак, за признавање независности Хрватске и придобијање медија. Резултат је био не само брзо признање Хрватске од читавог низа земаља, већ и стварање наратива о Србима агресорима, који су прво „варварски бомбардовали“ Дубровник да би на крају извршили масовни прогон самих себе, уз покоју хиљаду убијене српске нејачи. Реч је, дакако, о „ослободилачкој и херојској“ акцији „Олуја“ коју је, треба ли рећи, потпомогла америчка војно-консултантска компанија МПРИ.
Угледајући се на хрватску браћу, влада Алије Изетбеговића 23. јуна 1992. потписује уговор са истом агенцијом и с истим одредбама. Прегалаштво америчке лобистичке фирме и овде је пало на плодно тле: наставља се сага о „српској агресији“, о чему сведочи чувена анегдота кад тадашњи државни секретар САД Ворен Кристофер пита британског преговарача Дејвида Овена зашто су Европљани дозволили да Срби изврше инвазију на Босну. Па се изненади кад му овај каже да су Срби тамо живели и живе — одувек.
Није познато да ли је под ставком „медијска подршка“ „Рудер-Фина“ обухваћено и навијачко извештавање перјанице Си-Ен-Ена Кристијан Аманпур о догађајима у БиХ и приче попут оних о масовним српским силовањима Бошњакиња, испијеном Бошњаку иза жице „српског логора Омарска“ или сцене рушења Старог моста у Мостару, за које су по дифолту оптужени Срби (а срушили су га Хрвати). Али је зато документовано како је „Рудер-Фин“ смислио мит о „геноцидним Србима“.
Бвши директор те компаније Џејмс Харф је, наиме, испричао француском новинару Жаку Мерлиноу како је дошао на ту идеју. „Реч ’логор‘ је била довољна да дигне на ноге јеврејску заједницу, скоро тренутно смо успели да у јавном мњењу изједначимо Србе са нацистима и — погодили право у мету“, сведочи Харф.
Октобра 1992. „Рудер- Фин“ постаје лобиста косовских Албанаца. Остало је историја. Њени одјеци су се чули и ове недеље кад су се неки званичници Приштине усудили да злоупотребе Дан сећања на жртве Холокауста изједначавајући албанске жртве с јеврејским — и одмах добили одговор. Апсурдно је Албанце поредити с Јеврејима, поручио им је директор Центра „Симон Визнетал“ Ефраим Зуроф.
Ко је данас задужен за демонизацију Руса
Хоће ли неко сведочење једнога дана открити који то „Рудер-Фин“ данас демонизује Русе? Јер сад су Руси ти који ће сваког часа извршити инвазију на мирољубиву и незаштићену Украјину.
Сјатили су се зато у Кијеву ветерани водећих западних телевизија и писаних медија да сведоче патње Украјинаца мучених вишегодишњом неизвесношћу: хоће ли и они доживети судбину „отетог Крима“ и „окупираног Донбаса“. Кандидатима за Пулицера је притом испод части да подсете како је Крим поклоњен Украјини самовољом Никите Хрушчова и без папира, а камоли на референдум спроведен по свим демократским правилима 2014, на ком су се становници полуострва изјаснили за повратак у састав Русије. А не дао Бог да помену да је пре побуне на истоку Украјине руски језик избачен из јавне употребе, а онда и забрањен, или силне бомбе испаљене с украјинске стране линије раздвајања које су убиле понеког цивила у Доњецку и Луганску, слично оним Србима страдалим, ваљда од српских граната, у колони која је бежала из Крајине.
Уз алармантне сателитске снимке руске војске која се дрзнула да се стационира на властитој територији, западни медијски витезови се вајкају како у Украјини влада напето ишчекивање, што код неких одмах буди сећања на опсаду Сарајева и страх од „српских граната“ са околних брда. Придружују се, међутим, и неки медији из Србије који тренутну атмосферу у Украјини пореде са Југославијом 1999, кад су Срби гледали у небо стрепећи од НАТО бомби.
Само што сад НАТО ваљда није што је тада био, него дивни и одбрамбени савез који, видите ли, има мисију да штити демократске вредности (није џабе Џозеф Бајден сазивао виртуелни самит демократије) и слободарске народе. Стога је просто дужан да прискочи у помоћ свима на које пада претећа сенка руског медведа.
Један западни медиј се, у међувремену, дао у обилазак склоништа по Кијеву, упозоравајући да би требало да се среде и припреме за Армагедон који им се ускоро ближи кад загрме руски бомбардери и крстареће ракете. Ту је и анкета са забринутим грађанима који већ праве залихе намирница за црне дане. Има додуше и „умирујућих тонова“ у виду сценарија лансираног из Британије да ће Руси, уместо војне инвазије, извршити пуч доводећи свог човека, неког бившег украјинског а проруски настројеног посланика Раде. Само им је промакао ситан детаљ да је од децембра 2018. дотични на списку Украјинаца против којих је руска влада увела санкције.
Паралелу с Југославијом допуњује опус западних спинова о руском председнику Владимиру Путину. Балкански силник Слободан Милошевић је за њега „мало дете“, јер руски лидер је, како тамо тумаче, не само диктатор и агресивни аутократа који мегаломански жуди да обнови Совјетски Савез, него би, о дрскости, још хтео да суседима одузме право избора да НАТО пројектиле разместе на пет минута лета до Москве. Да не помињемо каква је тек претња за демократију и људска права — затвара политичке противнике који су само прекршили неки тамо руски закон, а још не дозвољава ни ЛГБТ пропаганду међу малолетницима.
И ту за креаторе русофобне хистерије настаје један мали проблем: гле, Путин ипак није Милошевић. Јер за разлику од њега, под А, добро је наоружан; под Б, није подложан уценама; под Ц, ужива већинску подршку у земљи. А на све то — потпуно је непредвидив.