Медведев је изгубио финале Аустралијан опена од Рафаела Надала након што је „прокоцкао“ 2-0 у сетовима.
На конференцији за медије после меча је испричао причу о себи, највероватније проузроковану непримереним понашањем аустралијских навијача током финала, али и доброг дела целог турнира.
Ово је прича о Данилу Медведеву.
„Ово је прича о дечаку који је сањао о великим стварима у тенису. Када сам први пут узео рекет у руке имао сам шест година. Време стварно лети. Када сам имао 12 година тренирао сам, играо неке турнире у Русији, гледао гренд слемове на ТВ-у, све те звезде како играју, навијаче како за њих навијају. Сањао сам да будем тамо.
Почео сам тада да играм неке турнире у Европи. Сећам се да сам играо на Олимпијским играма за младе, неки као фестивал, или шта већ. Ушао сам у финале. Играли смо на централном терену, било је то у Турској, и било је можда хиљаду, две људи. Било је то баш кул. То су били моменти које сањате, те велике сцене.
Следећи велики део за све јуниоре је су били јуниорски гренд слемови. На тим турнирима можете уживо да видите све професионалце, на УС опену чак и једете у ресторану са њима. То су те ситне ствари (које значе). Ту долазе људи да навијају за вас чак иако можда не знају ни ко сте ви, већ само желе да подрже неког јуниора. То су сјајни тренуци.
У тим моментима сте у фазону: 'Вау! Желим да будем на гренд слемовима и играм против најбољих на свету'. Сећам се да сам, када сам био на УС опену, видео Џона Изнера како пролази поред мене. Мислио сам се: 'Вау, колико је висок'. Већи је него што делује на ТВ-у. То су ти неки лепи моменти.
Након тога иду фјучрси, челенџери, покушавате да се попнете на листи. Онда играте највеће турнире и у неким тренуцима у мојој каријери мислим да је оно дете кренуло да сумња да ли би требало да настави да јури свој сан.
Сећам се једног таквог тренутка. Двапут сам изгубио тешке мечеве на Ролан Гаросу, а ја причам француски. Мислим да сам тада био Топ 5 за своје године на свету, што није било лоше, а посебно ако узмете у обзир какву генерацију имамо, има доста играча у Топ 10.
Сећам се да сам изгубио од Бенџамина Бонзија који је сада у Топ 100. Ако се добро сећам на прес-конференцији се појавио само један руски новинар. Мислио сам се: 'Стварно?'. Мислим да сам тада већ био надомак Топ 50, био сам баш млад. То ме је изненадило. Мислим да је новинар био Рус и причали смо пет минута, а ја волим да причам са новинарима.
Сећам се и пораза против Пјер-Уга Ербера, водио сам 2-0 у сетовима. Он је играо сјајно и ти мечеви су то због чега волим тенис. Био сам тада на ивици Топ 10 и мислим да бих међу играчима својих година био у Топ 3, после Зверева и Доминика Тима, који је, додуше, мало старији.
Тада сам дошао на прес и био сам фрустриран због навијача и свега. То ми је мало смешно јер сам тада желео да будем кратак, тако да сам одговарао са две, три речи. Био је један новинар, мислим да је био Италијан, и он ме је питао нешто, а ја сам одговарао са по две речи. Били су и неки Руси, они су ме питали неке ствари. Тада је дете опет сумњало у то да ли би требало да настави да сања.
Не желим да улазим у тачне разлоге, али данас током меча сам схватио да од данас играм за себе, за своју породицу и све оне који верују од мене, као и за све Русе. Ако се турнир у Москви игра на бетону пре Ролан Гароса или Вимблдона, ићи ћу тамо, па макар и пропустио тај Ролан Гарос или Вимблдон. Дете је престало да сања. Дете ће играти за себе. И то је то, то је моја прича“.
Рус није желео да открије зашто је тачно сада испричао ову причу, већ је оставио новинарима и навијачима да је сами анализирају.