Зато ће једнога дана та гасна интерконекција, ако и када њом и прође гас са невеликом количином од 1,8 милијарди кубних метара годишње, колики јој је капацитет, једино моћи да послужи за резерву. А то, по оцени стручњака за енергетику, уреднице портала „Енергија Балкана“ Јелице Путниковић није опција која значи опредељивање за неки други гас уместо руског.
После више од три деценије од идеје и 21 годину од потписивања споразума о изградњи, данас су свечано отпочели радови на гасној интерконекцији између Србије и Бугарске, која би требало да омогући снабдевање гасом и из тог правца и нових извора. Пре свега из терминала код грчког града Александруполиса на североисточној обали Егејског мора.
Интерконекција са Бугарском као резерва
До октобра 2023. године двосмерни гасовод од Ниша до Димитровграда дуг 109 километара требало би да буде завршен, а да ли ће то значити и сигурније снабдевање природним гасом у нашој земљи и региону, како су то најавили званичници, сасвим је незахвално прогнозирати. Не само због тога што је капацитет српско-бугарске гасне интерконекције скромних 1,8 милијарди кубних метара гаса годишње, већ и због тога што бугарска страна још није почела са радовима на својој деоници од границе код Димитровграда до Софије, дугој 60 километара, иако је Европска унија за њу средства определила још пре десет година. Такође, Бугари још нису завршили ни гасну интерконекцију са Грчком, а ни у Грчкој се још не ради на терминалу, чији би капацитет испоруке био 5,5 милијарди кубних метара годишње. Све је, дакле, на дугом штапу.
У Егејском мору још није почела изградња терминала за течни природни гас
© Sputnik / Sergey Guneev
/ А где је гас
Путниковићева за Спутњик истиче да већ сама чињеница да се толико дуго није ишло у реализацију пројекта, указује на његову природу. Не само што није било инфраструктуре, него није било ни гаса који би био транспортован из тог правца.
„Нема га ни данас. У политичким изјавама помиње се да ћемо на тај начин бити повезани на гасовод ТАП, који је наставак гасовода ТАНАП, који води гас из азербејџанског лежишта у Каспијском мору. Тај гас је, међутим, већ унапред резервисан, ту нема капацитета. Нема гаса који би у догледно време могао да стиже у Србију, осим ако се тамо не пронађе неко ново веће лежиште“, каже наша саговорница.
На терминалу у Александрополису, који је око 40 километара од границе са Турском, још се не ради, иако је Европска унија прошле године одобрила 166,7 милиона евра подршке Грчкој за његову изградњу.
Реч је о плутајућем терминалу за утечњени природни гас у мору код Александрополиса, што подразумева и одређену подводну инфраструктуру за допремање гаса до копна, као и мрежу гасовода којом би гас из Грчке био допремљен у Бугарску, Северну Македонију, Србију, Румунију, све до Украјине.
Осим тога што Бугарска није завршила интерконекцију са Грчком, они, по речима Путниковићеве, нису ојачали свој гасосводни систем да према Софији и даље према Димитровграду транспортују гас за Србију. Када се има у виду да су ТАП, односно ТАНАП и терминал у Александрополису две најреалније опције да буде неког гаса, јасно је зашто је сигурно да то неће бити изводљиво до октобра 2023. године, када је планирано да наша гасна конекција буде завршена, закључује уредница портала „Енергија Балкана“. По њеној процени, на то не бисмо могли да рачунамо у наредних пет-шест година.
Медитерански гас на још дужем штапу
Трећа опција, да тим гасоводом потече гас из медитеранског басена Левант између Израела и Кипра, чији је капацитет још скромнији од грчког терминала и износи четири милијарде кубних метара гаса, најмање је вероватна.
„Оно што је најновија информација је да Израел, који је инвеститор, преговара са Египтом да се тај гас транспортује за Египат, јер он већ има направљене гасне терминале за утечњавање природног гаса. Он би га потом слао до потрошача, можда и до Александрополиса, или Омишља на Крку, или неког другог ЛНГ терминала у Европи, али то је све на дугом штапу, јер нити је почела експлоатација гаса у Медитерану, нити су направљени гасоводи“, објашњава саговорница Спутњика.
Балкански ток Србији обезбеђује потребне количине руског гаса за привреду и становништво
© Sputnik / Лола Ђорђевић
Она напомиње да су сви капацитети о којима се говори знатно испод „Балканског тока“ којим нам стиже 12 милијарди кубних метара руског гаса годишње. Његове могућности су, како додаје, и веће и када се буде преговарало о новом дугорочном гасном аранжману са Русијом, можемо да редефинишемо потребе за гасом у наредним годинама и да задовољимо све наше потребе.
Инсистирање Брисела на геополитичком пројекту
Да је сигурност у снабдевању руским гасом, оценили су и Бугари који су, напомиње Путниковићева, интерконекцију између Бугарске и Грчке почели да граде пре него што је почео да се ради „Балкански ток“, као наставак „Турског тока“ кроз Бугарску. А онда су се преоријентисали на „Балкански ток“ и брзо завршили гасовод до Србије, истиче она.
Чињеница да је Европска унија одвојила значајна средства не само за изградњу терминала у Грчкој, него и за изградњу гасне интерконекције како кроз Бугарску, тако кроз Србију, по њеној оцени, такође говори о природи овог пројекта.
Брисел је инсистирао на гасној интерконекцији Бугарска—Србија и на гасном терминалу, али не из алтруистичких разлога да помогне Бугарској, Грчкој, Србији да имају снабдевање гасом, већ да би смањили набавку гаса из Русије. То је геополитички пројекат, каже она, истичући да на терминалу Александрополис Европа инсистира под утицајем Америке.
„С друге стране, чак и да тај терминал буде изграђен, питање је која ће бити цена гаса и да ли ће се Америци, која стално обећава Европи свој гас, исплатити да га јефтиније продаје у Европи, уместо да тера танкере до Азије, где је гас много скупљи. Због енергетске кризе ове зиме имали смо ситуацију да је гас на берзама у Европи био скупљи него у Азији и неке количине гаса из Америке су преусмерене ка европским потрошачима“, подсећа наша саговорница.
Зато је једино извесно да ће када и проради гасна интерконекција са Бугарском то бити практично резерва са невеликим количинама гаса.