Две године агоније: Мистериозна болест и даље прогања Канађане – заражени губе моћ говора и писања

Очекује се да ће покрајинске власти ускоро да објаве извештај који је испитао да ли су случајеви повезани или су једноставно резултат погрешне дијагнозе и клиничке грешке. Док јавност чека налазе, они који трпе екстремне симптоме кажу да су остављени да пате сами.

Сан двадесетогодишње Гарбијеле Кормијер био је да похађа медицинску школу. Међутим, 2019. године почела је да има болове у мишићима, потешкоће са концентрацијом и проблеме са видом. Њена породица је у почетку сумњала да је у питању умор од спорта. Није прошло дуго времена до момента када она више није могла да одржава равнотежу.

Габријела сада може да хода само са штапом, има проблема са говором и није у стању да се довољно фокусира да би похађала наставу на универзитету. Њен сан да постане лекар јој измиче.

Шира јавност је први пут постала упозната са болешћу прошлог марта, када је процурио владин меморандум у ком су лекари замољени да обрате пажњу на пацијенте са симптомима сличним Кројцфелд-Јакобовој болести. Влада је то назвала „групом неуролошког синдрома непознатог узрока“, преноси „Гардијан“.

У то време, покрајина је радила заједно са савезним научницима како би открила смисао сумњивих случајева, али је сарадња са савезном владом нагло прекинута у касно пролеће, а покрајина је преузела вођство над истрагом. Породице жртава кажу да се истрага успорила након што је покрајина преузела.

Влада је прво открила 48 сумњивих случајева прошлог пролећа, иако медицински извори кажу да је тај број ближи 150, при чему су многи оболели у 20-им и 30-им годинама. Ипак, покрајинска влада све више сумња да у региону не постоји ниједна мистериозна болест.

Тај закључак је у супротности са недавним извештајима у којима се наводи да су неговатељи у неким сумњивим случајевима такође развили симптоме, за које су неки стручњаци сугерисали да би могли да указују на еколошки узрок. Званичници нису објавили када ће извештај бити објављен, а породице кажу да су их држали у мраку.

Покрајина је већ почела да саветује оне за које се више не верује да имају непознату болест, чак и ако ти људи и даље пате од исцрпљујућих симптома. У јануару је шездесеттрогодишња Џоен Бушер, која је била један од првих 48 сумњивих случајева, добила писмо од комитета у којем јој се саветује да више није потенцијални случај.

И тридесеттрогодишња Терилин Порел је била подједнако запрепашћена начином на који је покрајина баратала њеним случајем. У лето 2020. осетила је оштар бол „попут струјног удара“ у нози. Терилин, страствени планинар, открила је да се у наредним данима тај осећај кретао по целом њеном телу, достижући руке и лице. Као и Габријели Кормијер, њен вид се погоршао. Оптометриста јој је рекао да мишићи у њеним очима изгледају као код пацијената у 70-им и 80-им годинама.

Пошто је заборавила да напише слово „К“, отишла је код свог породичног лекара. Ипак, тестови нису показали ништа. Неуролог је искључио друга могућа стања и њен снимак мозга је био чист.

„Лакнуло ми је што није тумор или нешто слично. Али још увек нисмо знали шта је то. Трудим се да не будем опседнута тиме. Имам непроспаване ноћи и питам се како се то догодило. Шта се дешава са мном“, пита Терилин Порел, која има проблема да се креће по својој кући.

Покрајински надзорни одбор недавно је упутио код неуропсихолога. После четири сата телефонског разговора са специјалистом, њој је речено да вероватно има посттрауматски стресни поремећај, а не непознату болест. Она је раније патила и од депресије и анксиозности, али каже да њени тренутни симптоми нису слични томе.

Терилин Порел, која живи у руралној заједници, каже да се њена ментална функција и даље погоршава. Тешко јој је да обавља свакодневне задатке без помоћи партнера: