Марко Брецељ је био присутан на уметничкој сцени скоро 50 година, а за то време је објавио соло албум „Coctail“, на којем је сарађивао са легендарним Бојаном Адамичем, и три плоче са рок групом „Булдожер“, у којој је радио као текстописац и фронтмен. Написао је и музику за филм „Живи били па видели“ и за њега добио Златну арену у Пули. Преузео је управљање Омладинским културно-друштвеним и мултимедијалним центром у Копру 1991. и основао Удружење пријатеља умереног напретка.
Једна од његових најпознатијих композиција је „Алојз валчек“, коју је посветио професору математичке физике Алојзу Кодрету, након неуспешног студија геологије, а касније и техничке физике.
Музичку каријеру започео је као виолиниста у квартету „Три црна“ и у љубљанском трију „Крик“, али је касније одустао од свирања виолине. Пажњу шире јавности на себе као кантаутор и шансоњер први је скренуо наступом на Омладинском фестивалу у Суботици 1974. године, где је добио и награду стручног жирија. Исте године, у сарадњи са аранжером Бојаном Адамичем, издаје албум „Коктел“.
Албум је награђен наградом „Седам секретара СКОЈ-а”. На албуму је била и песма „Хишкар Рогач“ коју је снимио са неким члановима групе „Седам светлосних година“. Са њима је основао рок бенд „Булдожер“, где је радио као текстописац и певач, а један од врхунаца групе био је албум „Пљуни истини у очи“. Као део ове свејугословенске атракције, Брецељ је постао један од најистакнутијих фронтмена, вокала и аутора на југословенској рок сцени касних 1970-их. У групи је остао до 1979. године и са њом снимио две ЛП плоче и музику за филм “Живи били па видели“, који је такође објављен у виду мини ЛП-а, и освојио Златну арену на Пулском филмском фестивалу.
Затим је напустио бенд и вратио се писању песама и направио неке песме које су постале хитови у алтернативним музичким круговима (нпр. Парада, Радојка...).
Брецељ и песник Иван Воларич-Фео спојили су своје стваралаштво у „Дуу Златни зуби“.
Године 1983. и 1984. водио је бенд „Marjan's Strange Rabbit“. Године 1986. поново издаје албум „Десант на рт Добре наде“ као кантаутор, а крајем 80-их удружује снаге са саксофонистом Приможем Шмитом и басистом Алешом Јоштом у пројекту „Public Exercise“. Као гост сарађивао је са разним музичким групама (СРП, Стрелникофф, итд.). Његово дело карактерише иронија и критика малограђанског друштва.
Кандидовао се за градоначелника Копра на свим изборима, а након избора Бориса Поповића, сваког дана мандата изводио је пред општином перформанс „Клечећи“. Био је одборник у Градском већу Копра (2003-2007). Извео је низ „меко-терористичких” акција; један од њих је ватентат, када се дуваљком дува парче вате на противника. У свом дугом стваралачком животу променио је неколико идентитета и појавио се у словеначкој јавности у разним персонификацијама.