Ремек-дело које је овековечило важан тренутак у српској историји
Композиција позната и под називом „Проглашење Душановог законика“, чије су размере преко двадесет квадратних метара, приказује чин крунисања цара Душана у Скопљу 1346. године. Насликана је као поруџбина Краљевине Србије за потребе учешћа на Светској изложби у Паризу 1900. године, где је добила златну медаљу и много ласкавих признања.
С великом студиозношћу на слици је приказана 31 историјска личност, а визуелној реконструкцији историјског догађаја Јовановић је приступио аналитично и марљиво, прикупљајући податке прво у Бечу, а затим у Венецији, Цариграду, Скопљу, Призрену и средњовековним манастирима и проучавајући средњевековне одежде, краљевске орнате и историјске личности које су том догађају могле присуствовати.
О томе до које је мере ово ремек-дело било цењено и тражено, говори и податак да је све до позних година живота Паја Јовановић тему крунисања цара Душана сликао у више наврата, у разним форматима, на више начина и за разне потребе.
Изазов за рестаураторе и конзерваторе
На дуготрајност рестаураторског процеса утицале су пре свега димензије слике од 390х589 цм, али и свеобухватне анализе технике и сликарског поступка, које су му прeтходиле, каже у разговору за Спутњик Наташа Илић, која је заједно с колегама из Народног музеја учествовала у овом обимном послу.
„Сама слика није имала нека велика оштећења, али реч је о таквом материјалу који с времена на време треба да буде рестаурисан и конзервиран, пошто је подложан природном старењу. Рестаурација и конзервација слике је трајала нешто више од годину дана, али су пре тога стручњаци Народног музеја, у сарадњи с колегама с Технолошко-металуршког и Хемијског факултета у Београду, прво детаљно испитали механичка својства платна и начин његове припреме за сликање. На основу тога је прорачунат иновативни начин затезања слике, који је први пут примењен у Србији“, објашњава Наташа Илић.
Реч је о систему за затезање слика који је конструисао италијански рестауратор Роберто Карита шездесетих година прошлог века.
„То је специфичан систем затезања преко еластичних опруга на рам, који је специјално пројектован за слику и подразумева да увек држи оптималну затегнутост платна, а да притом ивице нису класично шпановане, односно бушене ексерима. То је добро, јер приликом сваког наредног шпановања она неће бити поново оштећена по ивицама, као што је то некад било“, објашњава Наташа Илић.
Нова сазнања о сликарској техници Паје Јовановића
Аналитички приступ конзерватора открио је и сасвим оригиналан, без примера за поређење, поступак препарирања платна, допунивши знање о Паји Јовановићу као сликарском технологу који је вешто манипулисао материјалима како би постигао ликовне вредности према својој уметничкој замисли и жељи наручиоца — краља Милана Обреновића.
„Куриозитет је да је Паја Јовановић заправо окречио платно, није га препарирао на класичан начин, вероватно у жељи да добије одређене ликовне ефекте зидне слике. Желео је да добије квалитет испошћене уљане боје, свежи колорит који се добија сликањем на подлози која је као припрема зида. Сам избор платна је био такав да слика има текстуру која подсећа на ’гобелин‘ таписерију, јер је првобитна наруџбина краља Милана била да то буде предложак за будућу велику таписерију, која ће по тој слици бити направљена. На неки начин је Паја Јовановић спојио та два захтева“, наводи Наташа Илић.
Према њеним речима, рестаурација је подразумевала и чишћење платна како би се слици вратили колорит и тоналитет које је имала када је настала.
У рестаурацији и конзервацији слике су, поред Наташе Илић, учествовали музејски стручњаци Александар Цвјетиновић, Ивана Гвођајић и Ненад Никитовић, уз сарадњу са Магдаленом Дробњаковић и Тијаном Кнежевић.
Народни музеј ће за све заинтересоване посетиоце 11. фебруара од 13.00 сати организовати стручно вођење, током којег ће бити речи о поводу за њен настанак, историјским личностима и њеном значају за Јовановићев стваралачки опус.